Ove godine se navršava desetogodišnjica nastanka studentskog pokreta u Novom Sadu – na 28. oktobar kada se organizovao prvi plenum kod Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Povodom toga sledi hronološki pregled studentskih pokreta od tada pa do 2021. godine. On uključuje pre svega plenum 2011. godine, nastanak Studentskog pokreta Novi Sad (SPNS) oko 2015. godine te Omladinsku studentsku asocijaciju (OSA) 2019. godine. Nakon analize, u zaključku se navode uočeni trendovi.
UVOD
Od onda do danas (na prvu desetogodišnjicu) na žalost nije objavljen ni jedan ozbiljan naučni ili bilo kakav drugi rad. Verovatno jedina kratka studija koja je pomenula novosadski studentski pokret (pretežno organizaciju zvanu Studentski pokret Novi Sad) je ona sa portala “Mašina”. Međutim, ona je izostavila pet od sedam godina postojanja novosadskog studentskog pokreta – dakle većinu njegovog postojanja nije ni delimično dotakla. Naprotiv, u vesti se nalazi gomila bombastičnih iskaza (poput onoga da je 2017. bila prvi masovni protest posle 5. oktobra), a osim člana Mirana Pogačara autorka nije imala nikakav drugi izvor kako u intervjuima tako ni u dokumentima. Dodatno, glavni argument studije je bio da se ovaj pokret razvio iz Beograda. Ovo je za žaljenje budući da su takav argument nekada koristili vojvođanski državni mediji (uključujući RTV) u nameri da omalovaže studentski pokret odnosno da ga predstave kao nešto “strano” novosadskom miljeu. Ovog puta se ova tvrdnja ponovila kroz beogradske levičarske medije (verovatno kao nekakva vrsta samorazumljivog laskanja samom sebi – na žalost u čemu su pomagali sagovornici portala, inače bivši članovi pokreta). Time je naneta šteta jer se istorija zaboravila odnosno iskrivila ili revidirala. Uglavnom pomenuta studija je dovoljno manjkava da bi je trebalo iznova napraviti odnosno njenu hronologiju korigovati.
Za početak, u realnosti se desilo sve obrnuto od onoga što se reklo u vestima poput gorepomenute. Ni novosadske studentske organizacije ni novosadski pokreti nisu nastali u Beogradu (niti bi – normalno – uopšte morali da idu do Beograda da bi nastali). Naprotiv, Studentski pokret Novi Sad je zapravo bio jedina novosadska studentska organizacija koja se proširila iz Novog Sada na Beograd. Uzgred, 2017. ma koliko masivna, kao što ćemo videti nije bila prvi protest studenata posle 5. oktobra. Naprotiv, novosadski pokreti imaju bogatu istoriju iz koje bi se moglo učiti pre nego što bi se ona mogla naprosto otpisati kao što se to često radi danas.
PLENUM 2011.
Naime, studentski pokret u Novom Sadu je nastao 2011. godine – pet godina ranije nego što se tvrdilo. Zapravo on je bio pod uticajem hrvatskih studentskih pokreta pre nego Beograda. Prvo, kontakt novosadskih uglavnom sa beogradskim, zagrebačkim i riječkim studentima se uspostavio nekoliko meseci pre plenuma: od 12. do 14. avgusta u Novom Sadu su nekoliko studenata filozofije (Aleksandar Matković, Katarina Branković, Jovana Stefanović) organizovali regionalni simpozijum mahom postmodernog-filozofskog karaktera („Rastrzana tela: vlast, analiza, laži, govor”) sa učešćem nekoliko marksističkih filozofa iz Zagreba i Beograda. Simpozijum je potom ispratio domaći Treći program, a deo objavljen u riječkim i beogradskim časopisima[1].
Onda kada su se u Srbiji razvili masovni studentski pokreti, hrvatsko iskustvo se pretpostavilo kao uzor. U Novom Sadu, to se desilo upravo te godine budući da je tada bila akreditaciona godina na Filozofskom fakultetu – onome ko se angažovao kroz studentski pokret bilo je jasno da ono što se postigne tada da će ostati posle. Iako niko nije prethodno bio “levičar” niti imao bilo kakvih prethodnih iskustava u studentskom organizovanju, porast školarina i netransparentno uvođenje rangiranja studenata su bili prvi spontani, ali neposredni uzroci za okupljanje. No, na Departmanu za filozofiju, pretežno postmoderna filozofska pozadina studenata bi eventualno bila jedan od razloga što se u Novom Sadu nije razvila politička artikulacija studentskog pokreta onda kada se on organizovao. Prvi pokušaj da se odgovori na namete fakulteta predstavlja sakupljanje potpisa koje su organizovale dve koleginice (Katarina B. i Jovana S.) i autor ovog teksta. Cilj je bio predati studentskom parlamentu dokumenata sa potpisima od gotovo tri hiljade studenata uz molbu da se ublaže kriterijumi za rangiranje. Na žalost, odgovor od studentskog parlamenta je izostao a na upit je glasio da su se dokumenta (tri hiljade potpisa) “negde zagubila” na Filozofskom fakultetu. Potom su se priključili ostali studenti sa filozofije i sociologije. Potom su kolektivno delili letke odakle se mogu iščitati sledeći zahtevi: “1. Smanjenje školarina na visinu od tri minimalne plate; 2. ukidanje rangiranja – budžet za sve koji ostvare 48 ESPB bodova; 3. Ponovno uspostavljanje i regulisanje apsolventskog staža; 4. Ukidanje plaćanja prenetih ispita.”, uz eksplicitnu napomenu šta je plenum i da “nemamo vođa”.
Leci su deljeni pod naslovom “Ko smo i šta tražimo?“ a nakon toga se prešlo na otvoreno organizovanje. Po ugledu na kolege iz Hrvatske koji su uveliko održavali proteste širom zemlje, u Novom Sadu smo organizovali prvi plenum studenata filozofskog fakulteta 28. 10. 2011. Kao uvod ovom datumu je svakako prethodila blokada Filološkog fakulteta u Beogradu koja je započela 17. oktobra u podne, dakle desetak dana ranije. Plenumu je svakako prethodilo i u potpunosti nezavisno okupljanje studenata Visoke poslovne škole u Novom Sadu 14. oktobra sa zahtevima vrlo sličnim onima koji će novosadski plenum imati, a nakon čijeg protesta su im školarine smanjene za 5000 dinara. S obzirom da su se u toku oktobra blokade i protesti već odomaćili, u javnosti se razumljivo zahuktava diskusija o autonomiji univerziteta. U Hrvatskoj su se dosta čitali intervju Rastka Močnika i “Blokadna kuharica” (koja je nekako u srpskom prevodu promenila pol i postala “Blokadni kuvar”), pokrenuo se portal “Slobodni filozofski” koji se posle razvio u levičarski portal i aktivan je i dan danas; u Srbiji Todor Kuljić, Zlatko Paković, Jana Bačević i sl. objavljuju tekstove o blokadi i studentskim protestima. Među studentima se ovih godina posebno dele tekstovi Darka Draškovića iz Beograda i Primoža Krašoveca iz Slovenije. U Novom Sadu Klub studenata filozofije “Gerusija” šalje podršku, ali beogradskim studentima koji su pripisani organizaciji “Marks21” (premda su članovi “Marks21” od početka dolazili iz Beograda u Novi Sad, u Novom Sadu nije bilo nekakve otvorene političke artikulacije[2] ulevo). I obrnuto, novosadski studenti su slali pisma podrške plenumu FFBG-a kao i pozive profesorima na uključivanje. No, plenum je obeležen kao “političko telo”, a to je značilo osudu: nije bilo jasno ko su ovi studenti niti odakle im pravo da se bune protiv nečega što ima veze sa evropskom (bolonjskom) deklaracijom, a o socijalnim uslovima se maltene nije ni govorilo. Uglavnom, socijalni zahtevi studenata su se u pokrajinskim medijima predstavili kao nekakav kuriozitet – naprosto čudno. Nakon održavanja prvog plenuma u Novom Sadu se ubrzo ispostavilo da je uprava na svako studentsko organizovanje gledala kako sa šokom, nepoverenjem i nevericom tako i sa agresijom. Takva vrsta stigme neće ostati izolovana nego će pratiti novosadske studente u nekoliko narednih godina.
Protest 2011. zbog sprečavanja ulaska u Filozofski fakultet gde bi trebalo da se održi plenum.
Izvor: Filozofski fakultet Novi Sad.
Lažno “obezbeđenje”: Studentski parlament sa prslucima obezbeđenja izbacuje studente iz fakulteta. Ova slika se kasnije koristila kao mim.
Uprkos tome što Filozofski fakultet nije želeo ni da čuje za plenum, plenum se u poslednji trenutak organizovao u Crnoj Kući u ulici Vojvode Bojovića 13 uz odličan odziv od nekoliko stotina studenata (oko 500). No, uprkos tome što lokacija organizovanja nije bila na Filozofskom fakultetu, Filozofski fakultet je odlučio da dođe do studenata. Naime, na sam plenum je došla grupa od nekoliko članova Studentskog parlamenta (na čelu sa Serdom J.) koja je počela kako da ometa rad plenuma tako i da ga delegitimiše kao telo (snimak čega je postao posle javno dostupan, a nakon nekoliko dana studenti su počeli da ga dele u propagandne svrhe da bi pokazali način na koji se fakultet obračunava sa njima). Zbog ovoga je potom sva komunikacija među studentima preneta online, a 3. novembra 2011 napravljena “tajna” fejsbuk grupa “Šerpa” za aktivne studente po uzoru na etikete koje su od tog događaja lepljene plenumu (”Šovinistička Evangelistička Radikalna Partija Anarhista”). U javnosti, radi lakšeg razbijanja mitova da su politička partija i slično, ubrzo su otvorili i internet stranicu koja je i danas dostupna. U ovakvom kontekstu su se formirali organi plenuma (postojale su radna grupa za koordinaciju i komunikaciju, radna grupa za propagandu, za obrazovanje i slično).
Ova stranica je korisna jer beleži nekoliko za Novi Sad neobičnih i nelegalnih dešavanja. Primera radi, gorepomenuta ometanja su eskalirala već nakon nekoliko dana. Prema izveštaju sa drugog plenuma (31. 10. 2011.) situacija je ovako izgledala: “Uprava fakulteta studentima [je] zabranila da održe drugi plenum unutar tog fakulteta, te naknadno pomoću članova studentskog parlamenta fizički blokirala pristup fakultetu. Ispred fakulteta se u tom trenutku nalazilo oko 300 studenata, a unutra još 200 studenata koji su zbog blokade koju je izvršio parlament, bili prisiljeni da nekoliko sati ostanu zaključani unutar fakulteta bez mogućnosti kretanja ili komuniciranja.”.
Ovde je reč o ključnoj situaciji, zabeleženoj na nekoliko klipova koje su posle studenti objavili na Youtube-u, kada je u strahu od plenuma uprava Filozofskog fakulteta uključila ometače signala, zaključala toalete i zabarikadirala studente na nekoliko sati unutar fakulteta. Dekanat fakulteta je potom Studentskom parlamentu dao prsluke sa natpisom „obezbeđenje“ i ovlastio ih da ograničavaju studentima kretanje, a indeks da se koristi kao lična karta – bez indeksa, naime, nije se moglo ući u fakultet. Time je fakultet maltene pretvorio vlastiti studentski parlament u parapolicijsko telo, a onda kada su se studenti bunili, intervenisala je policija. Nakon komešanja sa policijom, Radio021 je snimao pokušaj upada u “blokirani” Filozofski fakultet. Tek nakon toga je uprava dozvolila ulazak. Zanimljiva činjenica je da su kao posledica ovakvog natezanja slomljena vrata na ulazu u Filozofski fakultet, koja će se posle remontirati tako da danas više nema direktno ulaza nego su ulaz i izlaz u fakultet fizički odvojeni. Nakon ovoga se održalo nekoliko plenuma koji su ugašeni tako što su sa ostalih fakulteta dolazili članovi studentskih parlamenata. Oni su, paradoksalno za obe strane, potom 2. novembra izglasali plenuma. To se naravno nije desilo bez pretnje i povike na račun studenata koji su se borili, a fizički sukobi su izbegnuti za dlaku pri izlasku iz amfiteatra Filozofskog fakulteta gde se održavao ceo spektakl.
Na ovo je “sa zabrinutošću” reagovala Čankova Liga Socijaldemokrata Vojvodine, navodivši da je “Nedopustivo dopuštanje da se ove važne stvari rešavaju putem izlaska na ulicu i stvaranjem nemira na univerzitetima.” No, studenti su ipak imali sastanke odnosno pokušali da nastave sa plenumom do decembra odnosno sve dok ih uprava nije pod lažnim izgovorima u potpunosti izolovala (sale nisu davane, studenti su počeli da trpe individualne pritiske i slično). No čak i u takvoj situaciji na sastancima plenuma, prema tadašnjim izveštajima, se pojavljivalo oko 40tak studenata. U decembru se radilo na izveštavanju o iskustvima sa plenuma. Omladinski kulturni centar Ck13 je 17. decembra 2011. objavio dokumentarni film o plenumu. Pokrenut je časopis “Studentska skripta”, a bilo je u planu organizovanje tribina koje je prekinuto delom pasivizovanjem studenata koji su bili pobeđeni u sukobu sa fakultetskim telima. Pre nego što se plenum raspustio a studenti oterani, postojale su inicijative[3] da se poveže sa zauzimanjem Futoške kasarne u Novom Sadu od strane 43 novosadske organizacije koje su potom ušle u sukob s vojskom početkom 2012. godine. Nakon ovoga se plenum više nije održavao, a studentski pokret je zamro na nekoliko godina.
Plenum je bio originalan u smislu izražavanja socijalnih problema studenata kroz organizovano direktno-demokratsko telo. Kao takvo, ono se nije ponovilo sa toliko masovnim učešćem ni posle. Drugo, plenum nije bio samo pod uticajem studentskih pokreta odnosno drugde organizovanih plenuma nego je kao takav donekle imao regionalni karakter. To se ogleda kroz dolazak grupa studenata iz Zagreba i Beograda, a iz Hrvatske je 6. novembra stiglo i pismo podrške u kom se između ostalog jasno artikuliše neoliberalizam kao glavni problem: “Pod izgovorom da država nema novca (iako se radi o malim proračunskim stavkama) podržava se neoliberalna politika koja je svuda u svijetu dovela do nezaposlenosti, osiromašenja širokih slojeva stanovništva i praznih državnih blagajni.”. Uz ovakvu podršku bi trebalo razumeti reakcije studentskih parlamenata koje su bile izrazito nacionalističke Drugo, ovo govori da, dok je politička svest postojala kod beogradskih i zagrebačkih studenata, u Novom Sadu su studenti istupili isključivo iz socijalnih razloga, bez ikakve prethodne ili potonje ideološke pozadine. Politička artikulacija ulevo je uglavnom stizala naknadno odnosno kroz podršku ostalih grupa (ali i sukobe sa njima). Uz to, protesti koji su pratili ove događaje su de facto bili izraz plenuma kao direktno-demokratskog tela koje je izražavalo socijalne probleme bolje nego ustaljeni studentski parlamenti koji su percipirani tek kroz filozofijade, ekskurzije i slično odnosno odsečeni pravih problema koji su se nagomilavali.
Studentski pokret Novi Sad 2015-2018.
Studentski pokret će se ponovo aktivirati pune četiri godine kasnije na inicijativu studenata pedagogije opet na Filozofskom fakultetu, ali takođe uz podršku i nekih “starih” (uglavnom oko 25. godina) lica iz prethodnih plenuma. Između ostalog, budući da nije postojala nikakva organizacija, veliku inicijativu su preuzeli nekadašnji učesnici plenuma kako nezavisni tako i oni koji su se u međuvremenu priključili levičarskoj organizaciji “SKOJ” (naslednica starog SKOJ-a) u okvir koje je postojala organizacija pod nazivom “Studentski front”. Članovi obe ove organizacije su bili ujedno članovi SPNS-a. U skladu s tim, u toku ovog perioda Studentski pokret Novi Sad se zahvaljujući pomoći “Studentskog fronta” (pre svega Marku Šoviću i Nemanji Nedoviću) ujedno sastaje u prostorijama SKOJ-a u Ulici Modene u centru Novog Sada.
Jedna od prvih akcija ovako “reorganizovanog” pokreta bila je da se okupi grupa studenata nezadovoljnih novim nametima. Napravljena je fejsbuk grupa pod naslovljena “Studenti protiv ponovnog plaćanja školarine” sa 183 člana (po čemu možemo otprilike proceniti “masovnost”). Nekoliko studenata su se potom priključili organizovanju prvog protesta od 18. novembra ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Kao povod se prema jednom izveštaju navodi da je “Uprava Filozofskog fakulteta 12. oktobra donela odluku kojom se zahteva da studenti/kinje koji produžavaju master ili osnovne studije moraju da plate punu cenu školarine – 65.000 ili 96.000 din. a ne 9.000 kao do sada. Produžetak studija ne podrazumeva nikakva predavanja niti vežbe, nikakva finansijska dodatna sredstva nisu neophodna za ovu grupu studenata/kinja. Dakle, reč je o najobičnijoj pljački. […] Zato je organizovan studenski protest.”. Prema istom izveštaju, na početku protesta, ispred zgrade Filozofskog Fakulteta se okupilo 80-90 ljudi. Ispred studenata, na protestu su govorili Marko Šović, Aleksandar Matković i Jelena Beloš. Kao i prethodnih godina, jedna druga levičarska organizacija “Marks21” je takođe podržala protest i delila flajere o protestu. Potom su studenti ušli i zauzeli amfiteatar Filozofskog fakulteta te održali kratak “zbor”. U nekom trenutku je u amfiteatar ušla Dekanica fakulteta Ljiljana Sekeruš, koja je obećala rešavanje problema (plaćanje 1/8 školarine umesto celokupnih iznosa) nakon čega je bunt pauziran. Prema drugom izveštaju sa događaja, nakon rešavanja problema sa dekanicom, “studenti i studentkinje su raspravljali na zboru o tome kako je samoorganizovana incijativa studenata i borba mimo zvaničnih sudentskih organizacija poput studentskog parlamenta ključna u ispunjenju studentskih zahteva. Sama pretnja protestom je bila dovoljna da uprava predloži smanjenje nameta na samo 1/8 školarine a protest je osigurao ispunjenje zahteva i pokazao da je direktna akcija jedini uspešan model studentske borbe u sivilu kapitalističkog društva u kojem tržište i buržoaska elita sve više komercijalizuju obrazovanje i pretvaraju ga u privilegiju odabranih umesto u pravo svih.”
Zahvaljujući ovom događaju među studentima su pokrenute diskusije o dizanju školarine i potrebom za daljom borbom. Ovim povodom su na Radio Beogradu 202 u emisiji “Indeks” o protestu suprotstavljena mišljenja davali student prodekan Isidora Filipov i Aleksandar Matković[4].Premda problem nije ukinut, nakon toga se obezbedila neka vrsta olakšice studentima iz siromašnih porodica uz priložen dokaz o prihodima[5]. Budući da je ovde formirano jezgro ljudi koji će oformiti budući studentski pokret, njegovi koreni potiču zapravo sa ovog protesta u toku oktobra 2015. godine. U narednih nekoliko meseci će se kroz seriju sastanaka iskristalisati osnovni principi i usmerenja onoga što će kasnije dobiti ime “Studentskog pokreta Novi Sad”.
Sledeća faza u razvoju novosadskog studentskog pokreta je vezana za pad Lige Socijaldemokrata Vojvodine i dolaska SNS-a (LSV i Nenad Čanak su po prvi put izgubili izbore u Vojvodini, a potom su i ušli u koaliciju sa SNS). Elem, nakon dolaska SNS-a u Vojvodinu 2016., promenio se čitav društveni kontekst pokrajine. Sada nije više bilo tridesetogodišnjeg izuzetka na severu Srbije, a SNS je odmah izveo čistku počeo da smenjuje lica zaposlena u pokrajinskim institucijama – od Muzeja savremene umetnosti, Oradia, RTV-a, itd[6]. U tom smislu, pokrajinski izbori su bili od ključnog značaja: kroz njih bi se mogao pratiti SNS-ov prelazak u agresivnu kampanju protiv bilo kakvog političkog protivnika koji bi mu se mogao suprotstaviti; krenulo se u ofanzivu. Ovakva ofanziva je stvorila kontekst i za rasprostranjivanje društvenih pokreta po Vojvodini. U ovom kontekstu u Novom Sadu tada nastaje pokret “PodržiRTV” gde se uključio i SPNS u svrhu suprotstavljanja čistki prethodno zaposlenih. SNS organizuje (po prvi put) i svoje kontra-proteste u Novom Sadu čemu se takođe suprotstavio SPNS. Kroz ovakve akcije, a zauzvrat uz podršku nezavisnih masovnih medija čija pozicija se oslabila u kontekstu nove pokrajinske vlasti, Studentski pokret Novi Sad se po prvi put pojavljuje u javnosti.
Stoga bi se ovaj period postojanja SPNS-a bi se generalnog mogao označiti kao nekakav period “otvaranja”. Prvo, od 23. marta 2016. je održana prva tribina pokreta (za koju je portal Mašina na temelju izjava Mirana Pogačara pogrešno tvrdila da je predstavljao početak pokreta). Nosila je naslov: “Studentski pokret i perspektive studentske borbe u Srbiji”, a na tribini su govorili Marko Šović, Katarina Antonić i Aleksandar Matković. Tribinu je najavljivao između ostalog i novosadski Radio021, a o njoj je posle opsežan izveštaj napisao portal Princip.info. Ovim je pokret trebalo da inicira priključivanje novih članova, što se i desilo: nakon ove tribine u pokret pristupa oko desetak novih članova. Posle toga je 4. aprila 2016. godine otvorena je fejsbuk stranica “Studentski pokret Novi Sad” i napravljen logo. Potom sledi druga tribina. Ona se desila uz nekoliko poteškoća: 26. aprila 2016. je zauzeta sala 202 na Filozofskom fakultetu gde se uprkos cenzuri (uprava je naknadno zabranila tribinu bez najave) održala tribina o sufinansiranju. Na tribini je govorio Nemanja Nedović uz dva nova člana: Marinu Savić i Mirana Pogačara. Ovakve aktivnosti je u ovom trenutku pratio razvoj unutrašnje strukture. Do ovog trenutka su u SPNS-u postojali koordinacioni odbor i različite radne grupe dok statut je donet nakon maja 2016. Uprkos unutrašnjim oscilacijama, u toku ovog perioda struktura SPNS-a počinje polako da se oblikuje.
Najveće otvaranje u toku ove godine predstavlja svakako činjenica da je došlo do obrta u izveštavanju odnosno medijskog proboja studentskog pokreta. Naime, jedna od prvih studentskih akcija u vreme novog režima SNS-a u Vojvodini – koja će zapravo novosadski studentski pokret približiti tzv. “mainstream” medijima van partijske kontrole – bila je da se podrži pokret “Podrži RTV” u vreme kada su bivši demokratski odnosno ne-SNS-ovski članovi i zaposleni na RTV-u ostajali bez posla. Ovo je samo jedna od smena koje je SNS inicirao (ostale su se ticale Muzeja savremene umetnosti, Oradia, pojačanog pritiska na NDNV, izbacivanje kratkotrajnog Regionalnog naučnog centra u kom su bili aktivni članovi pokreta i sl.). O tome su u okviru pokreta vođene velike diskusije, ali se na kraju ipak pristalo. U tom trenutku su uz Željka Stanetića, Dobricu Veselinovića, Vanju Đurić i ostale 13. juna pred oko sedam hiljada ljudi okupljenih kod prostorija RTV-a blizu Dunavskog parka govorili i članovi Studentskog pokreta Dušan Stanković i Aleksandar Matković.
Dalje su usledele slične akcije. Nakon što su pro-SNS-ovski profesori nekoliko dana kasnije potpisali Otvoreno pismo podrške novim vlastima te organizovali sramotan kontramiting kod Stražilovske ulice, članovi Studentskog pokreta su potom opet skrenuli pažnju na sebe razvlačeći transparent “Vi niste naši profesori” sa jedne od zgrada, a u toku ove akcije članovi pokreta su pritom bili i legitimisani. Sve ove akcije su potom dovele do određenih rasprava – poput toga da li bi se trebalo baviti isključivo studentskim pitanjima ili bi pokret mogao prerasti u levičarsku grupu.
Međutim, sa splašnjavanjem letnjih događanja na liniji SNS-pokrajina splašnjavaju i kolektivne akcije, ali se nikako ne bi moglo reći da se prestalo s radom. Naprotiv, od oktobra 2016. do aprila 2017. godine uglavnom se SPNS bavio problemom naplata dodatnih troškova na Univerzitetu u Novom Sadu. Povodom ovoga, 12. oktobra 2016. je organizovan protest povodom ovoga koji su vodili do otvorene radikalizacije u toku tzv. “zborova”. Naime, drugom polovinom 2016. godine organizovali su se zborovi kao nekakva tela koja su podsećala na plenum, ali su bili manje masovna i imala su “srpsko” ime (nastala po ugledu na beogradske “zborove” – o ovome su se takođe pogotovo u Beogradu vodile velike diskusije). Tako, prvi zbor SPNS-a u Novom Sadu je organizovan u amfiteatru Filozofskog fakulteta 18. oktobra 2016. godine[7]. Glavni zahtevi su se ticali ukidanje naplate dodatnih troškova, transparentnost u radu, obavezni finansijski izveštaji fakulteta i sl. Posle ovoga su usvojeni zahtevi uručeni mailom Rektoru novosadskog Univerziteta kao i Studentskom parlamentu UNS kao i upravama svih fakulteta, nakon čega je Ministar obrazovanja Šarčević poslao poziv SPNS-u da dođu na sastanak 26.10. kod šefa kabineta ministra Šarčevića u Ministarstvo u Beogradu.
Ovo je bio prvi dodir SPNS-a sa vlastima. Drugi zbor je organizovan 1. novembra 2016. godine i kroz trosatnu diskusiju usvojio je dalje zahteve (da upis, overa semestra i prijave ispita budu besplatne, da se zbor uvaži kao legitimno telo i sl.)[8]. Međutim, kako će dalji tok događaja pokazati ovaj problem svakako nije bio rešen, a na kraju je pao u drugi plan uz predsedničke izbore Aleksandra Vučića. U tom smislu, pobeda SNS-a je i po drugi put zaoštrila i na žalost duboko promenila socijalne sukobe. No, dok je Vučić još uvek bio premijer relativan mir u Vojvodini je dozvoljavao dalji razvoj studentskog pokreta u Novom Sadu. U tom pogledu nakon zborova je usledio relativno produtkivan period za pokret. Osnovan je ogranak u Beogradu, pokrenute su tribine, časopis, gostovanja, benefit žurke i slično. Od ovoga je svakako najznačajnija upravo činjenica da se po prvi put u celom periodu osnovao ogranak nekog novosadskog pokreta u Beogradu. Prethodno su članovi novosadskog pokreta gostovali na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Lazar Petković) gde se 10. juna 2016. govorilo o metodama uspostavljanja pokreta. Pored toga, u Beogradu je uveliko studiralo nekoliko članova SPNS-a (koji su nominalno pripadali novosadskom ogranku iako nisu živeli u Novom Sadu). Stoga se u nekom trenutku po ugledu na SPNS u Beogradu se organizovala paralelna, ali kratkotrajna organizacija Studentski pokret Beograd (SPBG). Uglavnom se bunila protiv dualnog obrazovanja, ali su za vreme kratkog trajanja uspeli da organizuju protest ispred rektorata BU 17. novembra kao i da potpišu memorandum o saradnji sa Unijom studenata iz Užica 13. decembra 2016. godine, dakle mesec dana posle toga[9].
Godina se završila na produktivan način. Tako, nekoliko dana nakon toga potpisivanja gorepomenutog memoranduma, pokrenuto je i izdavanje časopisa “Studentska zona”. O tome je izveštavao i novosadski Oradio, a 21. decembra je napravljena tribina uz benefit žurku u Domu B-612 koji se tada nalazio u dvorištu kod Sinagoge[10]. Časopis se potom delio na kampusu Univerziteta (štampa je bila gotova 27. decembra). Pored toga se nastavilo otvaranje pokreta: fejsbuk stranica je već imala nekoliko hiljada pratilaca i bila relativno praćen izvor socijalno relevantnih informacija za novosadske studente dok su članovi ponekad gostovali u emisijama poput “Reflektora” (gde je govorio član SPNS-a Jovan Repović na temu studentskih organizacija). Nakon prethodnog napuštanja Ulice Modene[11], u duhu ovakvog “otvaranja” u toku cele 2016. godine, SPNS se počeo sastajati u prostorijama jednog “co-working space”-a u Pionirskoj ulici i ovi sastanci kao i pozivi na njih su bili javni (mogao je da dođe ko god je hteo).
2017: preokret
Na početku 2017. se zapravo nastavilo “po starom”: organizovali su se protesti podrške studentima PMF-a povodom naplate prenošenja ispita i uvođenja novih troškova[12]. Ovo se desilo uprkos obećanjima rektora Dušana Nikolića da će se dodatni troškovi ukinuti (primera radi, na novosadskim fakultetima se za razliku od beogradskog Univerziteta plaćao upis od minimalno 5000 dinara). No, preko noći se iznenada desio nepredviđeni obrat: očigledna krađa u okviru predsedničkih izbora je naglo presekla sve ostale aktivnosti. Dakle, kada su usledili predsednički izbori u Srbiji, na kojima je pobedio Vučić, izbili su protesti širom Srbije, a onda su doslovno eksplodirali – Beograd, Zrenjanin, Niš, Leskovac, Požarevac, Užice, Šabac, Kraljevo, Sombor, Kragujevac, Kruševac, Vranje i ostali gradovi su doživeli skoro pa simultane proteste u aprilu, doslovno odmah nakon predsedničkih izbora. Izbori su u potpunosti promenili političku dinamiku Srbije u punom smislu te reči. Odatle nastaje savremena opozicija i sve političke podele i opozicioni problemi. Socijalni kontekst se postavio naglavačke gotovo preko noći.
Kao što smo pomenuli, SPNS je generalno bio na svojoj uobičajenoj liniji u pogledu bavljenja studentskim temama, a konkretno problemom naplate dodatnih troškova u Novom Sadu koji su novosadski Univerzitet razlikovali od beogradskog – sve dok nisu naleteli na zid zvani predsednički izbori. Naime, neposredno pred izbore SPNS je obavljao poslednjih nekoliko čisto studentskih akcija: slala se podrška protestima studentima kroatistike u Zagrebu te štrajkovima novosadskih poštara[13]. U okviru samog pokreta ne bi trebalo reći da ljudi nisu očekivali nekakvu promenu[14]. No, nakon održavanja predsedničkih izbora na kojima je pobedio Aleksandar Vučić 2. aprila, Studentski pokret Novi Sad je pozvao ljude putem društvenih mreža da se uključe u protest: 4. aprila je organizovan događaj pod nazivom: “Protest protiv diktature i sistema” od strane Studentskog pokreta Novi Sad s početkom u 18 časova ispred Bajićevog doma na univerzitetskom kampusu. Verovatno bi se ljudi svakako pojavili i bez organizovanog događaja, ali u Novom Sadu je skok bio takav da se odjednom od grupe od 20tak studenata koja je krenula ka centru spontano okupilo nekoliko hiljada građana. Ovo je iznenadilo njegove članove toliko da doslovno niko nije znao šta bi trebalo da radi niti kako bi bilo kakav naredni korak trebalo da izgleda. Nije bilo kuda dalje od mase ljudi; u toku kolone u Jevrejskoj ulici autobusi su morali stati, a putnici su izlazili. Stariji građani su mahali s prozora u svakom delu grada, a ljudi su jedni druge pozivali na izlazak na ulice. Prema nekim procenama, bilo je do 10 000 prisutnih. Nikako se ne bi mogla negirati snaga odnosno neviđena energija masovnog učešća koja se razvila u toku protesta.
Moglo bi se spekulisati o razlozima ovolikog nezadovoljstva. U toku i posle protesta objavljivane su različite[15] klasne analize[16] (koliko god bio upitan odnos klase i nekog protesta); pored toga, Demokratska stranka je odlučila da pošalje svoje ljude na ulicu prema saznanjima koja ima autor ovih redova. No, bilo kako bilo u Novom Sadu, međutim, vrlo čisto se znalo da je lavina počela od studentskog pokreta. Sve to su od početka pratile grupe provokatora (od kojih je najvidljivije bilo troje ljudi otprilike od 25-30 godina) koje su provocirale, izazivale nasilje po svaku cenu, pretile spaljivanjem RTV-a i slično, a sve to punih 8 sati koliko je trajalo šetanje. Nekoliko njih su posle, izolovani od strane mase, pred medijima priznali da su članovi SNS-a. Prema izveštaju portala “Autonomija”, “Studenti i građani su se distancirali od provokatora, tako što su masovno sedali na asfalt svaki put kada su oni pokušali da izazovu nerede.”.
Potom se na Trgu Slobode pročitao proglas svima “koji su glasali ili nisu na izborima i koji žele promene” odnosno poziv da izađu na mirne proteste i iskažu solidarnost i svoj stav. Prema istom izveštaju, deo proglasa je glasio ovako: „Pozivamo sve koji hoće da odu ili da ostanu ovde, pozivamo radnike Jure, Železnica Srbije, EPS-a, taksiste, radnike javnih komunalnih preduzeća, radnike u fabrikama, pekarama, na pijacama, u trafikama i u kol centrima, da izađu i bore se za svoje sutra“. Kolona se potom zaustavila kod RTV-a gde se skandiralo protiv cenzure (prethodno dovedenog SNS-ovog rukovodstva – nešto poznati studentskom pokretu od vremena “Podrži RTV”). Ovako su protekli prvi aprilski dani protesta 2017. godine. Nakon završetka protesta, sedelo se po kafanama. Nekoliko članova su izneli socijalne zahteve u kafani “Kod Džoa” veče posle prvih protesta. Dolazili su bivši studenti filozofije da citiraju Brehta. Svakako, atmosfera je bila vesela, ali se nije znalo kuda dalje i to se u konačnici reflektovalo na malobrojno članstvo.
Ovo neznanje je stvorilo pritisak sa brzim i neverovatnim razvojem događaja koji je bio toliki da bi verovatno opteretio i mnogo organizovanija udruženja. Protesti su potom održavani u Subotici, Somboru, Zrenjaninu i ostalim gradovima ili mestima po Vojvodini, a kolege iz Niša su podržavali proteste u Beogradu i Novom Sadu. No, stvari su se zakomplikovale uključivanjem drugih gradova. U narednih nekoliko dana se pokušala uspostaviti bilo kakva koordinacija sa ostalim gradovima, ali uzalud. Na aplikacijama poput Signala ili Telegrama su stizale preko 300 poruka u minuti. Nije se znalo ko je ko. Sumnjičavost je postala prisutna među članovima. Od tada protesti su uveliko imali podršku vojnog i policijskog sindikata. Atmosfera za doslovno zaoštrila do usijanja. No, u apsolutnom kontrastu tome su se držale upravo vlasti. Poučena iskustvom od Savamale, ovde je ponovljena i generalna reakcija “premijera i budućeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića” da “svako ima pravo na protest, dok god su to mirna okupljanja.”.
Ubrzo posle, članovi pokreta su dobili široku ekspoziciju preko masovnih medija: Miran Pogačar je gostovao 7. aprila u “Insajderu”; gotovo svi antirežimski mediji su od protesta napravili glavnu priču. Članovi su ovo koristili radi poziva na dalje proteste (istog 7. aprila izlazi tekst “Aprilski protesti: kuda idu i šta nam donose?” člana Aleksandra Matkovića (bez punog imena i prezimena zbog problema na poslu) na portalu Autonomija, a 28. aprila Katarina Antonić je za “Danas” izjavila da će pokret zahtevati kompletnu smenu vlasti i pozvala na prvomajsku šetnju u Beogradu i sl. Sve do kraja studenti su pozivali na nastavak, ali u realnosti iznutra su se cepali.
U tom pogledu, pale su odluke da se nastavi sa protestima iako se nije znalo ni šta se hoće ni zašto niti kako to ostvariti. Moglo bi se reći da je upravo sa omasovljenjem bez strukture zapravo izgubljena negde svrha Studentskog pokreta Novi Sad: umesto studentskih pitanja, nakon izbornog protesta ovog pokreta više neće biti. Na žalost, umesto daljeg razvoja u organizacionom smislu, postalo je samorazumljivo da se “mora protestvovati po svaku cenu”, odnosno da se mora nastaviti sa istim oblikom otpora, ad infinitum. Postalo je bitno udovoljiti estetici protesta – uloga zahteva, hrabrih govornika, šetajuće mase[17]. Sve je bilo tu osim bilo kakve strukture i bilo kakvog cilja. Protesti su se ritualizovali, ali na uštrb strukture pokreta. Zbog toga, protesti nikada nisu izrodili nekakvu dublju organizacionu formu nego su se naprosto ponavljali.
Stoga ne bi trebalo da iznenadi da se iznutra situacija bitno razlikovala od blještave spoljašnjice. Uporedo sa protestima desila su se cepanja u pokretu. Tamo gde su unutrašnja trvenja bila tek u naznakama od aprila 2017. nastaju otvoreni sukobi. Najdublji sukobi su bili ideološke prirode: od toga da li se neko opredelio za saradnju sa tzv. “liberalima” (proteste 2017. su pored SPNS-a organizovali novinari RTV-a koji su 2016. izgubili posao) ili ne, zavisile su etikete unutar članstva. U početku, jedna strana je htela da odustane i bavi se studentskim pitanjima, druga da ide u proteste. Menjale su se potom strane u roku od nekoliko sati. Drugim rečima, nastalo je haotično stanje.
Prema članu pokreta Lazaru Petkoviću, tome je svakako doprinelo mešanje drugih ljudi u pokret. Sam okidač je bio slučajan ali je predstavljao kap koja je prelila čašu. Konkretan sukob koji je presekao SPNS može se zapravo vrlo lako locirati: onda kada su članovi SPNS-a organizovali sastanak sa “liberalima” (studentima od 22 godine koji su prethodno izgubili posao) sa RTV-a povodom logistike daljih protesta u bivšoj fabričkoj hali “Petra Drapšina” u Kineskoj četvrti. Usledili su sukobi. Kao dodatak haosu, na sastanku su bile različite organizacije koje su u toku protesta iz Beograda često dolazile (između ostalog Crveni, ASI, Marks21). Donekle očekivano, ali ovog puta su upravo zbog toga izbili fizički sukobi. Atmosfera je bila teška uz cike i povike. Nekoliko od ljudi iz Beograda (Filip O. V.) su bili prvi put na nekom sastanku u Novom Sadu. No to pomenutog studenta nije sprečilo da na pomenutom sastanku preti jednoj od devojaka koje su prozvane “liberalkama” da bi ubrzo potom zaletevši se šutnuo nekog drugog studenta u noge.
Kako na ovo nije reagovao gotovo niko do nekolicine ljudi, deo članstva Studentskog pokreta je razočaran otišao sa sastanka u znak protesta. Ubrzo potom je desetak ljudi – članovi SPNS-a – izašlo iz pokreta. Nakon nekoliko dana je organizovan drugi sastanak u NDNV sa željom da se nekako poprave odnosi. No tu su bili isti učesnici što je dovelo do istog rezultata. U tom trenutku SPNS je izgubio barem polovinu članstva. Sukobi su se preneli na lične nivoe, članstvo se uglavnom pasivizovalo a protesti u Novom Sadu ugasili na žalost. U toku 2018. članstvo koje je ostalo će organizovati nekoliko malih protesta i prenositi vesti sa stranice dok se ostatak SPNS-a nije u potpunosti pasivizovao.
Posle SPNS-a
Uporedo sa relativnim pasiviziranjem SPNS-a, njegovi bivši (ali i “aktuelni”) članovi učestvovali su u formiranju različitih grupa: prvo su se različite frakcije okupile oko “7 zahteva”, beogradske organizacije koja je nastala sa namerom da nastavi 7 zahteva iznesenih na protestima iz 2017. godine. Potom su nakon što su protesti u Beogradu splasnuli, a vođstvo preuzeli aktivisti okupljeni oko pro-opozicione organizacije “1od5miliona”, od SPNS-a i “7 zahteva” su u Beogradu i Novom Sadu, a posle i u Subotici nastale grupe formirane oko “Združene akcije” (danas poznate organizacije za borbu protiv izvršitelja odnosno sprečavanje iseljenja dužničkih porodica). Deo ovog članstva (uglavnom Nemanja P., Miran P., Mihajlo N. i td.) je učestvovao potom u uspostavljanju “Partije radikalne levice”, a odatle i “Udruženje radnika na internetu” čiji predsednik udruženja je u nekom trenutku postao Miran Pogačar. Od članova studentskog pokreta, ovo je predstavljalo poslednji nalet aktivizma. Nakon sloma ovog udruženja[18], ugasio se manje više kontinuitet sa nekadašnjim studentskim protestima. Do tog trenutka su se uz nekoliko izuzetaka ugasile ostale pomenute inicijative.
Od usko studentskih grupacija, u toku 2019. i 2020. je vrlo kratko bila aktivna grupa “Samoorganizovani studenti Filozofskog fakulteta”, čije članstvo je manje više bilo ono koje je nekada pripadalo SPNS-u, ali ono se koncentrisalo na radionice na Filozofskom fakultetu i veoma ubrzo je zamrlo. Spontana okupljanja studenata su postojala 2020. No, na žalost ni 2020. nije ispravljena greška ritualizacije proteste koja je nastala 2017. Cena toga je naplaćena kroz ispraznost zahteva – koji su se menjali neprekidno doslovno iz dana u dan tako da su postali u potpunosti nebitni dok nije postalo jasno da su naprosto nebitni, a oni koji ih zahtevaju nesigurni. Pitanje organizacionog oblika je potom palo u drugi plan (u odnosu na plenum iz 2011. kada se o tome raspravljalo u toku 2020. se to pitanje nije ni postavljalo). Drugim rečima, više nije primarno bilo pitanje organizacije (to ne znači da nije postojalo; ali je ono ostalo u pozadini), nego su se organizaciona pitanja žrtvovala radi pojave. Ovde problem nije u tome što se raspravljalo o nastupu (pojava je svakako bitan deo medijskog prisustva) nego u tome što problemi nastupa postali jedina bitna pitanja. Nije li simptomatično da su najužarenije bile diskusije oko toga koja obeležja će se istaći? Ili: Čija će se zastava vijoriti? Organizaciona pitanja su gurnuta u stranu odnosno žrtvovana ovakvim raspravama.
No, od trajnijih oblika organizovanja koji su inicirali nekadašnji članovi pokreta, izdvaja se pokretanje male izdavačke kuće: u oktobru 2020. počinje sa javnim radom i “Prelom izdavaštvo” u kom učestvuje deo nekadašnjeg SPNS-a, a kao prvu knjigu izdaju prevod Viktora Serža “Rađanje naše moći” o boljševističkoj revoluciji.
Omladinska studentska asocijacija 2018-2019.
Uporedo sa “pasivizacijom” Studentskog pokreta Novi Sad i razgranjavanjem njegovih organizacija-naslednika, u Novom Sadu se organizovala nova studentska grupa, ali skoro u potpunosti različitog karaktera. Nakon 2017. godine, uspostavljenu “tradiciju” simboličkog protestvovanja je preuzela organizacija koja se pojavila pod nazivom “1od5miliona” – ubrzo asociranu sa opozicionim političarima. Od strukture “1od5miliona” su imali Organizacioni odbor koji su činili po dva omladinca iz opozicionih stranaka kao i nestranačka lica, kao i Savet protesta koji su činili ljudi iz opozicionih stranka kao i nestranačke ličnosti. U Novom Sadu u ekipi “1od5miliona” su između ostalog učestvovali Brajan Brković, novinar Lazar Čovs i nekoliko njihovih kolega koji su uočili da bi u okviru “1od5miliona” trebalo formirati “studentsku ekipu”. To se i desilo kroz tzv. Studentsku akciju, a koja je u periodu od februara do septembra 2019. godine organizovala studentski deo protesta “1od5miliona” u Novom Sadu. Iz ove neformalne grupe je u septembru 2019. godine nastala Omladinska studentska akcija ili OSA. Prema vlastitom opisu, “OSA NS je organizacija čiji je osnovni cilj podizanje kritičke svesti omladinaca i studenata. Mi smo politički svesni, ali nismo politička opcija i ne radimo u interesu nijedne političke partije.” No, OSU su ipak delom činili pripadnici stranke Slobode i pravde (Dragan Đilas). Ovo se na žalost često odražavalo na unutrašnje tenzije u okviru grupe. Iz tog ugla bi se moglo razumeti zašto su imali dosta razrađenu strukturu: odluke su donosili dvotrećinski a posle se prešlo na konsenzus. Uz to su uveli statut, pravilnik, a potom čak i etičku komisiju. No, uprkos ovome članstvo ove organizacije je generalno bilo puno entuzijazma, a na vrhuncu ih je činilo ukupno 44 aktivnih članova. U prvih nekoliko meseci OSA se bavila učenjem, sakupljanjem informacija i razvojem strategije te prolazak kroz radionice sa različitim edukatorima iz Beograda i Novog Sada (primera radi na temu nenasilne borbe). U tom pogledu, za razliku od SPNS-a, OSA se fokusirala na “nenasilnu borbu” i “dizanje svesti”. Prvo, od javnog delovanja su imali svake subote performans u centru grada povodom odlazaka studenta iz zemlje (to su ispratili mediji poput TV Kanala9); postavljali su transparentne na mostu “Duga” protiv Siniše Malog i sl. Pored toga, organizovali su i nekoliko skupova podrške (humanitarne žurke sa organizacijom “Pomozi i ti”, a u okviru saradnje sa organizacijom Novi Optimizam su otišli do Valjeva na dodelu nagrade Novog Optimizma uzbunjivaču iz Krušika); Kao i kolege iz SPNS-a, takođe su uspostavili veze sa novosadskim poštarima, kojima su organizovali skup podrške 13. decembra 2019. godine. Međutim, za razliku od SPNS-a, ovde se primetila različita ideologija (primera radi organizovali su šetnju za Olivera Jovanivića na dan njegove smrti 16. januara 2020. godine – inače nepopularnog kod SPNS-a), a organizacija se dosta bavila humanitarnim radom kao osnovnom delatnosti. Nadalje, od 25. februara je organizovala nekoliko tribina u KC Labu (druga je bila na temu medijske slike o mladima 10. marta), ali je to ubrzo prekinulo zaoštravanje globalne pandemije. Od tada se organizacija u potpunosti posvetila pandemiji: od tada su se posvetili volonterskom radu radi pomaganja obolelima, ali se uz pojavu tzv. “lockdown”-a to onemogućilo tako da se OSA gotovo u potpunosti “pasivizovala”. No, 3. jula su organizovali proteste radi vraćanja prethodno izbačenih studenata u domove, a u slučaju da se zahtevi ne ispune organizovali su i poslednji protest pred radikalizaciju 6. jula. No, iako su ovi protesti su odjeknuli Novim Sadom, organizacija se posle njih pasivizovala. Uprkos ovome ona se nikada zvanično nije rasformirala i postojale su određene želje da se ona očuva i nekada reaktivira.
Nasleđe OSA-e se svakako razlikuje od SPNS-a, ali postoje tačke u kojima se nasleđe obe ove organizacije prepliće. Recimo, nakon “pasivizacije” OSA-e donekle radikalniji studenata je osnovao tzv. “Gerilski blok” koji se bavio ilegalnim akcijama poput razbijanja izloga i slično. Donekle manje radikalni deo se priključio Inicijativi za Novo naselje, pokretima za zaštitu životinja i sl. No, treći deo se priključio strankama: Demokratskoj stranci potom Đilasovom SSP-u, ali dvoje studenata (Mladen C. i Vidak S.) su se između ostalog priključili Partiji radikalne levice. Milan Vujić, na kratko član OSA-e je i pre i posle nje relativno bio viđen u opozicionim medijima (najskorija akcija mu je odlazak autom u prostor oko kineske fabrike “Linglong”[19]).
Zaključak
Ukoliko bi se pitanje pokreta sagledalo u svom kontekstu, na osnovu ovakve analize desetogodišnje istorije studentskih pokreta u Novom Sadu bi se moglo izvesti nekoliko zaključaka. Ono što prvo upada u oči je drugačiji politički kontekst, a samim tim i tretman studentskog pokreta. Promena vlasti u Vojvodini je odigrala ključnu ulogu za pokrete koji su do tada radili kao i za pokrete koji su tada nastali. Ona je promenila političku sliku Vojvodine.
Sa tim u vezi, demokratski mediji su se recimo drugačije ponašali za vreme dok su demokrate bile na vlasti: studentski pokret se pretežno negativno predstavljao, često su mu se aktivnosti pripisivale opozicionim partijama (Srpskoj radikalnoj partiji) ili naprosto ljudima koji nisu iz Novog Sada (beograđanima) ili Srbije (Hrvatima) odnosno političkim opcijama (marksistima ili anarhistima). Sve ovo se promenilo dolaskom SNS-a u Vojvodinu kada je istim tim medijima studentski pokret dobro došao. Otuda potiče drastična promena u kom svetlu se studenti predstavljaju: kao napredni, mladi, revolucionari, borci protiv vlasti i sl. U tom je svakako pomogla saradnja sa “PodržiRTV”, ali bi se medijska scena u potpunosti promenila u širem smislu i bez toga.
Ovo je dovelo do (pozitivne) promene stava prema protestima ali je sa time medijska pažnja bila usmerena ka tome ko vodi proteste i time postavila pitanje odnosa prema liderizmu. Ukoliko bi se postavile pitanje “Ko vodi socijalne pobune: pokreti ili pojedinci-lideri?” 2011. godine odgovor bi glasio: plenum odnosno pokret. Ukoliko bi se to isto pitanje postavilo 2017. godine moglo bi se odgovoriti sa konkretnim imenima. Dok su se zbog negativnog medijskog predznaka učesnici ranog studentskog pokreta svesno ograđivali od liderizma, u doba nakon promene vlasti liderizam je postao norma sa različitim licima (Miran Pogačar u Novom Sadu, Jelena Anasonović u Beogradu i slično). Ukratko, liderizam se nametnuo kao problem sa vrlo lakom ritualizacijom protesta.
Ovo su do sada bile razlike u kontekstu i vremenu. Međutim, odavde bi trebalo izvući i nekoliko razlika spram konkretnih pokreta (odnosno naslednika “1od5miliona” koji su se bavili studentskim pitanjima i prethodnog SPNS-a). No, iako se SPNS pasivizovao uporedo otprilike u onom trenutku kada je nastala OSA, njihovi članovi uglavnom su izraz dve različite struje u Novom Sadu. U tom smislu ove organizacije nisu postojale paralelno, ali njihovi članovi jesu. Dakle, uprkos što su se u nekom trenutku nasleđe SPNS-a i OSA-e prepleli, a ljudi se međusobno poznavali, razlike među njima su bile velike: prvi su se uglavnom bavili studentskom borbom (kako mirnom tako i ne toliko mirnom), dok su se drugi držali studentske i omladinske borbe, ali pre svega nenasilnim metodama te su se posvećivali dizanju svesti o pitanjima mladih. Verovatno glavna razlika predstavlja to da su SPNS bili apsolutno kritični prema opozicionim strankama dok su članovi OSA-e bili upravo deo tih stranaka i generalno bili otvoreni ka liberalno-opozicionoj ideologiji. To se po pravilu odrazilo i na nasleđe njihovih članova, od kojih su isključivo članovi OSA-e nastavili politički put kroz opozicione stranke dok su se u pogledu stranaka članovi SPNS-a pronašli isključivo u PRL-u. U pogledu ove razlike nema nikakvih pomirljivosti, ali su u pogledu ostalih pitanja bivši članovi ovih organizacija relativno bili spremni da kompromisno učestvuju u zajedničkim akcijama. Recimo, u toku 2020. obe strane su se pojavile kao organizatori blokade autoputa Novi Sad-Zrenjanin kao što su ravnomerno učestvovali u letnjim protestima protiv policijske represije tokom 2020. godine.
Iz svega ovoga, možemo uočiti jedan trend. Došlo je do u oba pokreta do omasovljenja, ali studentski pokreti definitivno nisu mogli da predvide niti su bili imuni na ogromno gomilanje socijalnih problema kao ni njihovo dodatno pogoršavanje kroz globalnu pandemiju. Oni su eksperimentisali sa organizacionim formama – od plenuma do klasičnih studentskih ugruženja sa radnim grupama preko ritualnih protesta. Od ovoga je svaka forma imala nekoliko dobrih i loših strana (plenum je dozvoljavao masovnu demokratiju, ali je bio načelno otvoren čak i za vlastite protivnike; klasična udruženja nisu mogla toliko lako da se omasove dok su se ritualizovani protesti ispraznili od bilo kakve strukture). Stoga, očigledno je da problem leži u formi organizacije, negirali to ili ne. On se mora rešiti, kao što je to bilo samorazumljivo u početku.
Aleksandar Matković
[1] http://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/bitstream/id/2913/bitstream_2913.pdf.
[2] Naprosto, razlog je što u to vreme među studentskom populacijom nije bilo nikakvog organizovanog tela. KSF “Gerusija” je u to vreme bila daleko zamrla i tek će se nakon plenuma aktivirati, transformisati u NVO i uraditi projekat “Uvod u radikalne teorije” u toku 2012/2013 te izdati drugi broj časopisa “Stvar”.
[3] https://docplayer.rs/169060808-%C4%8Dasopis-za-teorijske-prakse-journal-for-theoretical-practices-izdava%C4%8D-publisher-ksf-gerusija-novi-sad.html
[4] Povod gostovanja Aleksandra Matkovića je bila i desetogodišnjica KSF “Gerusije”, a razgovori su se vodili sa novinarem Petrom Protićem.
[5] Tome su se studenti protivili budući da je Fakultet pokušao da pasivizuje borbu protiv uvođenja neosnovano visokih školarina kroz birokratizam (čega bi se svaki pokret trebalo kloniti).
[6] Poređenja radi, ova čistka se otprilike desila u isto vreme kada i Savamala u Beogradu: zapravo, dolazak SNS-a na vlast u Vojvodini (maj 2016.) desio se samo mesec dana nakon Savamale (april 2016.). Obrnuto, dok je SNS čistio institucije u Novom Sadu, isto je radio na ulicama Beograda: tada je prvi put, kroz “Ne davimo Beograd” nastala serija protesta koji su (i te kako s pravom) izražavali opravdani bunt protiv ilegalnog rušenja jednog dela grada, uzi iseljavanje, pa čak i smrt, ljudi koji su tamo zatečeni. O reakciji na ovo se pisalo možda najviše od svih društvenih pokreta.
[7] Zahtevi koji su izglasani su: 1) Ukidanje dodatne naplate redovnih troškova studiranja:
– U okviru ovog zahteva je izglasano da će studenti sami odrediti koji su to dodatni troškovi s obzirom na činjenicu da se razlikuju od fakulteta do fakulteta, ali se okvirno misli na: ukidanje naplate overa semestra, prijava ispita, upisnina…
2) Transparentnost u radu fakulteta i univerziteta:
– Zahtev da svi fakulteti Novosadskog univerziteta redovno javnosti podnose na uvid finansijske izveštaje o svim prihodima i rashodima koje ostvaruju
3) Zahtevanje jasnih kriterijuma prilikom zapošljavanja i njihovo strogo sprovođenje u praksi:
– Zahtev se odnosi na poštovanje procedura prilikom zapošljavanja asistenata, saradnika u nastavi i ostalog nastavnog kadra, kako bi se sprečilo stranačko zapošljavanje, zapošljavanje „preko veze“ kao i zapošljavanje onih koji kriterijume ne ispunjavaju i nisu dovoljno stručni.
4) Poziv dekanima i rektoru da se pridruže studentima u zahtevu za potpuno javno finansirano obrazovanje
5) Ukidanje naplate prijave ispita i u apsolventskim rokovima:
-Ukidanje naplate polaganja ispita u apsolventskim i vanrednim rokovima, čija je cena polaganja obično drastično veća od redovnih rokova garantovanih Zakonom o visokom obrazovanju. – izglasani zahtevi
[8] Usvojeni zahtevi: “Usvojeni predlozi: 1. Prijava ispita da bude potpuno besplatna, overa semestra, upis, sastanak sa dekanima, prijemni ispit, konkurisanje za master, potvrda položenih ispita, prenos boda (taksativno navedeno)
2. Priznavanje zbora kao legitimnog studentskog tela
3. Organizovanje zbora u okviru Studentskog pokreta Novi Sad i njegovo redovno organizovanje na svakih mesec dana
4. Osnivanje radne grupe za pregovore (prijavljeni pojedini dobrovoljci)”
[9] Nakon raspada SPBG-a, sa njihove stranice su se pozivali studenti u borbu protiv izvršitelja ili radi učestvovanja na protestima “Protiv diktature”.
[10] Na ovoj žurci je došlo do manjeg incidenta povodom puštanja hrvatskog nacionalističkog pevača Tomsona koje je smetalo nekom studentu sa hrvatskim poreklom. Usledila je kratkotrajna tuča, ali bez posledica. Ono što je međutim ostalo simptomatično jeste ideološka napetost u okviru studentskog pokreta od kojeg je deo privlačila desničarska ideologija takozvane “dizel levice” preuzeta iz beogradskih desničarskih studenata koji su kritikovali levicu da nije dovoljno pravoslavna, srpska i slično. Nekoliko godina kasnije će se u okviru Novog Plamena razviti rasprava između bivših članova Studentskog pokreta Novi Sad (Aleksandra Matkovića i Marka Šovića), Pavla Ilića iz Marks21, Vuka Vukovića s jedne strane i Maria Kalika s druge. U to vreme je takođe Darko Drašković pokušavao da nekakve slične stavove izvuče preko revitalizacije Hajdegera na šta je deljen odgovor bivšeg člana Aleksandra Matkovića.Nakon ovih rasprava uglavnom ovakva ideologija delom zamire. No, u vreme SPNS-a ona je bila vrlo popularna odnosno štetna. Koreni ideoloških razlika u okviru pokreta bi se mogli naći delom u uticaju takve ideologije.
[11] Ovo se na žalost desilo usled raskola sa Studentskim frontom nakon cenzurisane tribine na Filozofskom.
[12] Ovo se desilo šest meseci pre nego što je novi pravilnik PMF-a trebalo da počne da važi (01.10.2017.)
[13] Novosadski poštari su inače bili jedni od ključnih grupa koje će se priključivati novosadskom ogranku PRL-a osnovanog od strane bivših članova SPNS-a. Tako da, iako je reč tek o nekoliko poštara koji su poznavali SPNS/PRL, u pogledu saradnje studentske levice i potom partijske levice sa određenim delom novosadske radničke klase postoji kontinuitet.
[14] Recimo, predizborna dinamika bi se eventualno mogla nazirati kroz izveštavanja SPNS-a koja su bila sve više socijalno-orijentisana. Izveštavalo se o socijalnim problemima poput čuvenog slučaja bešenja radnika fabrike šinskih vozila “Goša”, te inače o akcijama sindikata, o studentskim borbama u prošlosti (poput podrške jugoslovenskih studenata Španskoj republici u borbi protiv fašizma) i sl. Izveštavalo se i o urbanističkim problemima – kako studentskim tako i širim novosadskim problemima poput rušenja male Menze plana Kineske četvrti tako da se videla jasna socijalno-progresivna orijentacija pokreta i to je ono što ga je razlikovalo od ostalih studentskih organizacija. No, ni u najgoroj studentskoj euforiji niko ne bi mogao predvideti takav razvoj događaja.
[15] http://www.autonomija.info/aprilski-protesti-kuda-idu-i-sta-nam-donose.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+AutonomijaSrpski+%28Autonomija+%C2%BB+Srpski%29
[16] https://www.noviplamen.net/glavna/beogradski-protesti-promasaji-2018-i-lekcije-2017-godine/
[17] Kao eksternim razlozima za odsustvo organizacije bi trebalo dodati pritiske koji su neki od članova trpeli tamo gde su radili. Ljudi su počeli da imaju probleme na poslu (pretnje, ucene uključujući i autora ovog teksta koji je bio jedan od dvoje koordinatora Regionalnog naučnog centra IFDT u Novom Sadu. Usled početka protesta je dobio pretnje i ucene uključujući zabranu javnog govora https://markazvaka.net/slucaj-mladog-istrazivaca/). Studentima su profesori prigovarali i vladala je nekakva nesigurnost dok su se protesti nastavljali. Umesto bilo kakvog plana niko se iz straha nije osmelio da govori – a neki iz ucena. Često se dešavalo da po jedan govornik nastavlja dalje naprosto iz nedostatka drugih govornika ili zbog međusobne konkurencije.
[18] Koje se desilo kada je predsednik udruženja filozof Miran Pogačar uz čašu vina preko mobilnog telefona s Vladom Republike Srbije dogovorio uslove protivne vlastitom udruženju. https://rs.n1info.com/biznis/deo-frilensera-nezadovoljan-dogovorom-najavljuje-nove-proteste-za-vikend/
[19] Pod odlaskom se misli na sledeće razlogom: “Želeo sam da ako me neko pita, objasnim Kinezima da ovo nije njihova Komunistička partija” nakon čega su ga čuvari odvratili nazad
aleksandarmatkovic.wordpress.com 
Katarina je Đurđević, ne Branković 😀
LikeLike