Turistički vodič za levičare i ostale beogradske anarhiste: ričsplejning

Davos

Od vremena kad sam se aktivnije bavio levičarenjem do pre desetak godina prošlo je dosta vremena i mnogo toga se promenilo. Najznačajnije u tome je mnogo veći broj ljudi na levici u Beogradu i Srbiji. Tako sam stigao do zaključka da više nemam ja šta tu da pišem, kad je sve što hoću da kažem poznato.

Ispostavilo se da i nije baš tako. Ne samo da greške koje smo mi tada pravili nisu prenesene kao iskustvo, već u mnogim segmentima funkcionisanja današnje lokalne levice primećujem da postoje vrlo banalni problemi i u aktivnostima i u “teorijskom” obrazlaganju i aktivnosti i ciljeva. Prosečan levičar i kod nas i u svetu ima ozbiljnih problema u sagledavanju praktičnih konsekvenci sopstvene ideologije.

Tako sam pre godinu-dve krenuo sa pišem svoj Turistički vodič za levičare i ostale beogradske anarhiste, čiji je osnovni cilj predstavljanje uvida u te probleme. Naravno, Vodič se ne tiče samo beogradskih levičara, već je igra reči u imenu ove serije tekstova satira na odnos između uzvišenih ideala levičara i njihove malograđanske prakse.

U poslednje vreme sam sa više strana, uključujući i od Aleksandra, dobio preporuku da tekstovi iz ove serije nisu za postove na fejsbuku, već da zahtevaju formu bloga. S tim da se blogom se treba baviti, što mi se nije radilo. Ali, stvari su se promenile onog trenutka kad mi je Aleksandar ponudio stalno gostovanje na svom blogu.

U budućnosti ću se truditi da Vodič objavljujem ovde, a da njegove već ispisane delove vremenom prebacim ovde.

Miloš Rančić


Ukratko, “richsplaining” je termin za pojavu u kojoj bogati objašnjavaju siromašnima zašto su oni siromašni i kako bi, eto, oni mogli da promene svoj život kako više ne bi bili siromašni. Tu, naravno, ulazi i priča o tome šta ti bogati vide kao razlog za siromaštvo siromašnih, šta siromašni treba da tretiraju kao svoje interese a šta ne, kao i jedna ili više metoda za samostalno izvlačenje iz siromaštva.

Treba imati na umu da su ovo u ličnoj komunikaciji najčešće vrlo dobronamerni saveti i objašnjenja, dok se u javnoj komunikaciji svode na pasivno-agresivnu odbranu sopstvenog statusa. Ali, bez obzira na pretpostavljenu dobronamernost u ličnoj komunikaciji i moguću dobronamernost u javnoj komunikaciji, ričsplejning najčešće prenebreže ozbiljne razlike u iskustvima između bogatih koji objašnjavaju i siromašnih, kojima se objašnjava.

Ti saveti uistinu mogu biti korisni. Recimo, razlika između niže srednje i više srednje klase u savremenim razvijenim zemljama često i jeste razlika između racionalno postavljenih ciljeva i rada na njima u odnosu na haotičan način života.

A na drugoj strani, ričsplejning je poznat ne samo današnjim generacijama američkih (pa kulturnim prenošenjem i drugih) milenijalaca, koji na američki san, za razliku od svojih roditelja i predaka, gledaju sa ogorčenjem, već upravo i ranijim generacijama. Satire na temu sticanja bogatsva na osnovu teškog rada — a uistinu nasledsvom, eksploatacijom ili krađom — u američkoj kulturi su poznate bar od Marka Tvena.


Najapsurdniji primer za ričsplejning možemo videti u odnosu vrlo povlašćenih mladih ljudi, kao što je, recimo, u vreme svoje neslavne popularnosti bila Paris Hilton. Njen savet siromašnima je jednostavan: Prestanite biti siromašni.

U sledeću kategoriju ulazi nešto što bih nazvao klasičnim liberalnim pristupom toj temi. I on ima smisla sve dok se tiče prostora između niže i više srednje klase, s tim da i tu ričsplejning često može biti odsečen od realnosti osobe kojoj se savet daje. Jer, koliko god nominalno dve osobe krenule iz istih ekonomskih pozicija, gomile drugih životnih okolnosti mogu ozbiljno uticati na njihovu sposobnost da svoju ekonomsku poziciju poboljšaju, ostave istom ili pogoršaju.

Svejedno, ovaj klasični liberalni ričsplejning ne bih ni nazvao pravim ričsplejningom sve dok se nalazi u okvirima srednje klase. Ako jedan pripadnik srednje klase objašnjava drugom kako stići do boljeg materijalnog statusa, to samo po sebi nije u neskladu s realnošću. A to je posebno bitno, jer će se najčešći prigovori na ričsplejning upravo naći u prostoru srednje klase, gde će se izgovori za sopstvene životne greške i nedostatak želje za promenom sopstvenog materijalnog statusa u granicama mogućeg svaljivati na “sistem”, “inherentnu nepravdu sveta” i slične izlaze u neosvešćenom uživanju u ulozi žrtve.

Potpuno je druga priča, naravno, kad se to tiče interakcije između klasa, a pojava je posebno uočljiva kada pripadnici više srednje klase objašnjavaju siromašnima kako je jedina razlika između imanja i nemanja u životnim navikama. Pa tu sad dođu svi oni nadrisaveti o tome šta su osobine uspešnih ljudi a šta onih neuspešnih. Pa onda osude siromašnih kao nedovoljno vrednih i sve druge klasističke budalaštine, koje se, istina, najčešće govore iz gluposti i straha od gubitka privilegija, a samo retko iz zle namere.


Ovo sve gore bi manje-više trebalo biti poznato svakom levičaru. Zapravo, jedina “problematična” stvar u onom što sam ispisao gore se tiče “neosvešćenog uživanja u ulozi žrtve”.

Mnogo bitnija stvar se ovde tiče upravo neosvešćenog ričsplejninga — praktičnog ili teorijskog, apsolutno svejedno — srednjoklasnih levičara radničkoj klasi.

Ali, da bi bilo jasnije, krenuću od još kontroverznije teme, koja se tiče onog što se u SAD zove “belim feminizmom”, a ovde, kod nas se, pošto nemamo Crnkinje, prenebregava činjenica da apsolutno isti odnosi moći postoje između srednjoklasnih feministkinja i žena iz radničkih, seoskih i romskih porodičnih pozadina.


Jasno je da je nasilje u porodici ozbiljan problem u Srbiji i nema sumnje da je rad na rešavanju tog problema važan deo rada na stvaranju boljeg sveta. Ali da bi taj rad imao smisla, on mora biti u skladu sa realnošću u kom te konkretne žene žive.

Kad se srednjoklasna feministkinja u Srbiji bavi problemom nasilja u srednjoklasnim porodicama, ona je na svom terenu i malo se šta tu ima da se prigovori. Žena iz srednje klase u Srbiji uglavnom ne mora da trpi nasilje iz ekonomskih razloga, jer je vrlo verovatno da i sama radi i verovatno joj je moguće da se preseli negde, pa čak i da, uz pomoć aktivistkinja, izbaci muža-nasilnika iz kuće.

Takođe, postoje i one situacije, bez obzira na ekonomski i društveni status te žene i njene porodice, u kojima je nasilje muškarca toliko ekstremno, da zahteva ozbiljnu sistemsku zaštitu i te žene i dece iz te porodice.

Ali, dominantni oblik nasilja u patrijarhalnom društvu — opet nezavisno ekonomskog i društvenog statusa — nije ekstreman, već onaj generacijama normalizovan, u kom se muškarac postavlja u poziciju “glave porodice”, a prema ženi se odnosi na identičan način kao prema deci, time što je “urazumljuje vaspitnim metodama”. Pa to sad može da varira od “vaspitavanja” zbog njenih vanbračnih seksualnih odnosa do nedovoljno slane supe.

Postoje neke bitne osobine takvog porodičnog nasilja: socijalno je normalizovano u konkretnoj sredini (što podrazumeva da i konkretna žena smatra da je “kriva”), predvidivo je (žena zna pod kojim uslovima će se nasilje desiti i to uglavnom može da izbegne) samo po sebi nije cilj, već je cilj “ispravljanje ponašanja” (žena tu uredno može da oseća da je to “za njeno dobro”) i uglavnom nije često (život u takvim okolnostima za ženu je podnošljiv, a emotivna ulaganja u porodicu mogu da imaju ozbiljno veću težinu od tog mestimičnog nasilja).

Ako sad ovde u fokus stavimo žene iz radničkih, seoskih i romskih porodica, kojima prilaze srednjoklasne femistkinje i objašnjavaju šta znači nasilje u porodici i kako one treba tome da se suprotstave, dobijamo i tipičan oblik ričsplejninga. I iz neke svoje, idealne i udobne pozicije, te srednjoklasne feministkinje jesu u pravu. Ali isključivo pod uslovom da se ne samo ekonomska pozicija tih žena prenebregne, već da se prenebregne i celokupan njen identitet i sve ono što čini njen život takvim kakav jeste i takvim kakvim ga zna.

Žena bogata iz perspektive žene iz niže klase dolazi sa svojom ideologijom da joj objasni kako ona treba da živi svoj život. Naravno, pod uslovom da ta žena iz niže klase odbaci sve ono što jeste. A čak i da je na to spremna, ne samo da ne bi dobila izlaz iz situacije u kojoj se nalazi, već bi razvodom i sebe i svoju decu dovela u nezavidnu ekonomsku poziciju zbog nečega što joj njena kultura govori da je sasvim prihvatljivo, da tako treba, da je svet tako uređen.

Izlazi iz ove situacije postoje. Sistemski rad na ekonomskoj emancipaciji žena i na obrazovanju i žena i muškaraca povodom nasilja u porodici jesu neke od opštih metoda za stvarno rešavanje tog problema. Ali, za početak, vrlo je koristan pristup tim ženama kao ljudima, a ne kao sredstvu za implementaciju sopstvene ideologije. Recimo, pitaš ih da li im nešto treba i ostaviš im kontakt. Pristup bez ideologije. Onako, ljudski. A možda i ti nešto naučiš od njih. I to “možda” ne zato što od njih nešto možda može da se nauči. Može da se nauči sigurno, a možda ćeš ti biti u stanju da čuješ i prihvatiš to što one mogu da te nauče.


A sad možemo preći i na onaj najiritantniji oblik levičarskog aktivizma: objašnjavanje radnicima kako je neophodno da se sindikalno organizuju u svom radnom okruženju i bore se za svoja prava protiv gazda. To obično objašnjava večiti student sociologije, koji ili živi kod svojih roditelja ili ima udoban posao, koji ga kontekstualno može staviti i u višu srednju klasu. On to objašnjava radniku ili radnici, koji ili koja od svog nesigurnog posla prehranjuje ne samo sebe, verovatno i svoju porodicu, a moguće je i da je jedina osoba koja radi u, recimo, četvoročlanoj porodici.

Normalno je da taj radnik nije lud da posluša dripca kako mu govori da je bolje da njegova porodica ponosno gladuje nego da ponizno bude sita.

Ali, ovo je tek vrh ledenog brega i bilo koji iskusniji levičar to sebi neće dopustiti. Ono što će dopustiti jeste teorijsko razglabanje o tome kako je jedini pravoverni put u bolje društvo pobuna tog radnika protiv gazde, jer je to u njegovom sopstvenom interesu. U interesu radnika je, kaže levičar, da ga taj kapitalista ne eksploatiše, da ne uzima od njega višak vrednosti, već da taj višak vrednosti sam taj radnik dobije i radi s njim — zajedno s drugim radnicima — ono što on smatra da je najbolje.

Profit u kapitalizmu gotovo nikad nije takve veličine kao, recimo, u visokoprofitabilnim IT kompanijama. Glavna osobina akumulacije kapitala jeste da se vrlo male razlike u višku vrednosti gomilaju u rukama vrlo malog broja ljudi. Kompanija koja profitira sa 10% viška vrednosti koje radnici naprave je vrlo profitabilna, a najčešća novčana razlika između radnika i kapitaliste se sastoji u većoj plati koju kapitalista kao rukovodilac firme dobija.

U kapitalizmu nije problem to što neko ima nešto više para, već je problem sama akumulacija kapitala, koja na duže staze donosi strukturne promene u društvu. I ovo je od izuzetne važnosti, jer motivacija levičara, koji se teorijski bori protiv strukturnih problema u kapitalizmu, uopšte nije jednaka motivaciji radnika (pa bilo dobro ili loše plaćenog), kome je cilj da bolje živi.

U ovoj neiskernosti levičara leži i glavni razlog za impotentnost levičarskih ideja danas. Srednjoklasni učenjak, u udobnoj poziciji sigurnog posla, najčešće plaćenog od strane celokupnog društva, uključujući tu i tog radnika koji proizvodi, objašnjava radniku šta su njegovi interesi, iako te interese radnik sam ne vidi jer to njegovi interesi i nisu.

I kao i u svakom ričsplejningu, radnik je tu u potpunosti u pravu. On zarad ideologije i vrlo mršave povišice plate — pod uslovom da radnici preuzmu sredstva za proizvodnju, što je izolovano, u okvirima jedne kompanije gotovo nemoguće; a i pod uslovom da se taj profit ne ulaže u poboljšanje konkurentnosti te kompanije –, koju on može da zaradi i tako što umesto osam sati dnevno radi devet sati, treba da rizikuje svoju celokupnu platu, kao i da se srednjoklasnom ideologijom bavi znatno više nego što bi se bavio radom, koji bi mu doneo novca i više nego pravedna raspodela kapitala.

To što prosečni radnik nije čitao teorije presvetih trojstava i N-torstava uopšte ne znači da on nije svestan svojih interesa. Ne samo da je svestan, već je svestan i toga da su njegovi interesi u suprotnosti sa interesima onih koji im ričsplejnuju njihove interese. Od ideala on neće prehraniti svoju porodicu i ima potpuno pravo kad oseća netrpeljivost prema onima koji mu umesto hleba nude svetlu budućnost tamo negde, iza ugla.

Jer između prevaranata koji radnicima obećavaju bogatstvo preko noći, liberala koji ubeđuju radnike kako je baš ovaj svet pravedan, najbolji mogući jer svima, eto, daje podjednake šanse za bogatstvo preko noći, i levičara koji obećavaju bogatstvo preko revolucionarne noći — praktične razlike nema. Svi oni iz pozicije moći i zarad svoje koristi zamajavaju ljude. Jer ta korist može biti neposredna, kao u slučaju prevaranta, potreba za održavanjem statusa kvo, kao u slučaju liberala ili akademski i društveni prestiž, kao u slučaju levičara.

A i ovde je odgovor oko pristupa vrlo jednostavan. Sistemski rad na poboljšavanju ekonomske pozicije radnika, ali i na obrazovanju radnika — i ne samo radnika, već i na tvom obrazovanju; zapravo, posebno na tvom obrazovanju — jesu neke od opštih metoda za stvarno rešavanje problema akumulacije kapitala. Ali, za početak, vrlo je koristan pristup tim radnicima kao ljudima, a ne kao sredstvu za implementaciju sopstvene ideologije. Recimo, pitaš ih da li im nešto treba i ostaviš im kontakt. Pristup bez ideologije. Onako, ljudski. A možda i ti nešto naučiš od njih. I to “možda” ne zato što od njih nešto možda može da se nauči. Može da se nauči sigurno, a možda ćeš ti biti u stanju da čuješ i prihvatiš to što oni mogu da te nauče.


Bizarne konstatacije kako su žene najveći problem feminizma, a radnici najveći problem levičarenja vrlo jasno govore o tome kako problem nije ni u ženama ni u radnicima, već u konkretnim ideologijama, čiji se ideolozi možda u nekim svojim apstraktnim idejama možda stvarno i bore za one za koje se zalažu, ali u praksi upravo pokazuju da su im ti apstraktni ideali sami po sebi svrha, a ne bolji položaj ljudi kojima se, eto, u teoriji bave.

Razumevanje sopstvene povlašćene pozicije je preduslov za bavljenje društvenim aktivizmom.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s