Prema pilot studiji od preko 4000 naslova dnevnika “Danas” i zrenjaninskih lokalnih medija, ispostavilo se da je na nacionalnom nivou krenula antikineska propaganda u punom jeku tek u toku 2020. (ovo je u skladu, naravno, kako sa globalnim trendovima tako i sa drugim studijama koje potvrđuju sličnu dinamiku i u drugim medijima). Jedna od čestih tema u okviru ovog “China threat narrative” odnosno narativa o Kini kao pretnji, jeste tema dužničke klopke. Ovo je česta tema i u drugim zemljama, pogotovo u SAD. Štaviše, prema gorepomenutoj studiji, 46% od svih vesti koje Kinu prikazuju u negativnom svetlu, dolazi od stranih izvora, mahom američkih agencija ili medijskih kuća. Stoga, ponešto od stranih narativa se prenelo i kod nas. Međutim, uprkos tome što je ova ideja da Kina namerno uvlači zemlje u takozvanu “dužničku klopu” već uveliko diskreditovana u istraživačkim krugovima, kod nas se to još uvek nije desilo i ova tema se vrti u medijima bez puno pokrića, kao što ćemo pokazati. Stoga, ovaj kratak post služi da pokaže izvore odnosno nedostatak izvora kada je reč o proceni prirode i veličine srpskog duga Kini te da upita narativ o kineskim kreditima kao jedinoj i isključivoj pretnji Srbiji.
IDEOLOŠKA POZADINA HISTERIJE OKO DUŽNIČKE KLOPKE
Najčešći primer kineske politike povodom dugova je bila luka Hambantota, koju su navodno kineske banke tražile kao kolateral u zamenu za otplatu dugova. Tada je potpredsednik SAD za vreme Donalda Trampa, Mike Pence, prvi iskoristio termin “debt-trap diplomacy” da bi samo na osnovu jednog slučaja okarakterisao čitav kineski pristup pitanju kreditiranja stranih zemalja, a navodno u kontekstu njene vojne ekspanzije. Ovo je karakteristično bilo za Trampov režim koji je bio poznat po vlastitoj fobiji od Kine, koja je nastala usled vrlo kasnog osvešćivanja količine američkog kapitala koji se nalazio u Kini najviše usled izmeštanja proizvodnje (koja vuče korene još od sedamdesetih godina, što sam pominjao ovde) i usled količine američkih hartija od vrednosti izdate od strane American Treasury za koje je takođe postojao iracionalan strah da znače da Kina može da “ucenjuje SAD” time što će tražiti njihovu otplatu u nekom trenutku (što je inače nemoguće budući da ove hartije ne funkcionišu tako: one se naprosto mogu prodati bilo kome drugom pre dostizanja svog roka sazrevanja, koji je zakonski regulisan od strane samih američkih vlasti, kao i sve druge hartije od vrednosti bilo kojih drugih država). Spram ovoga je i Trampvo čuveno “Make America Great Again” (MAGA) i nastalo, a njegova politika odvajanja američke ekonomije od Kine je imala i te kako domaćih motiva u smislu vraćanja poslova tzv. američkom “rust belt” području gde je usled izmeštanja proizvodnje u Kinu nastala deindustrijalizacija u toku prethodnih 20 godina, zajedno sa vidnom propašću infrastrukture, puteva, i sl. (svega što je nekad činilo tzv. “američki san”, romantizovanu predstavu SAD i td.). Dakle, sinofobija celog američkog režima je imala duboke domaće korene i kakvo-takvo utemeljenje u realnosti, a našla je svoj izraz u jednoj problematičnoj luci u Šri Lanci. Koliko je to bilo realno čak i u slučaju Šri Lanke? Od tada postoje brojne studije (npr. ova) koje su demantovale ovu Penceovu tvrdnju, najviše na tragu toga da su same vlasti Šri Lanke nudile luku na prodaju, da nije postojao nikakav kreditni sporazum u zamenu za luku i da je procenat dugovanja Kini relativno mali spram svega ostalog. Pritom, trebalo bi imati na umu da je firma koja je radila procenu isplativosti luke je zapravo bila kanadska (Canadian International Development Agency), a ne kineska i da je to uticalo uopšte na samu ideju da se luka gradi, na šta su pristale kineske firme, a finansirale kineske banke i otuda uopšte Kina u priči. Dakle, nikakva ekspanzija nije bila u pitanju. Štaviše, ekonomija ove države je bila uništena posle cunamija iz 2004. godine i bilo je potrebno konstantno zaduživanje kod raznih kreditora kako bi se izašlo iz krize, što se i desilo 2007. godine, dakle godinu dana pred svetsku krizu, kada je čitav finansijski sistem i van Šri Lanke postao nepredvidiv. Otuda je Šri Lanka ušla u dugove. Još na sve to je vladao građanski rat još od 1983. godine, a završio se tek 2009. Šrilankanska ekonomija se potom srušila u čuvenom bankrotu ove godine i to ne zbog kineskih kredita nego usled inače ogromne prezaduženosti, a pre svega zbog korupcije njene vlade, koja je potom pobegla iz zemlje usled masovnih nemira. BDP opada za čitavih -8,7%, a zvanična inflacija hrane je preko 85%. To je dodatno dokazalo da je primer Šri Lanke kao mesta “debt-trap policy” bio jedinstven (uzevši prezaduženu zemlju i okrivivši samo jednog malog kreditora). To ne znači da kineske banke ne obrću kapital i nemaju profitni motiv, naprotiv, ali izvući iz ovog slučaja celokupnu politiku kineskih banaka i plasirati to kao svetski narativ naprosto nema utemeljenja u realnosti. Ovako je ukratko nastao izraz “debt-trap policy”.
Naravno da je ovo paradoksalno budući da dolazi od strane američkih zvaničnika na čelu države čije Federalne rezerve od 2008. imaju direktni uticaj na kreditiranje stranih banaka uključujući i kineskih (a od kada je dolar skinut sa zlata u semdesetima imaju i direktan uticaj na cene kredita u svetu, uključujući i jugoslovenskih, što se inače često prećutkivalo); da ne pominjemo američke vojne baze i slično. Pritom upravo su SAD imale geopolitičkih interesa još od Zalivskog rata i na Šri Lanci se nalazi jedna takva vojna baza (“Palaly Military Base”).
Kineske banke pritom zaista, za razliku od američkih banaka, funkcionišu donekle različito jer u Kini BDP nije samo “output” već i “input” faktor, a to znači da vlasti mogu reći: “Treba nam toliko i toliko BDP-a za sledeću godinu, hoćemo da se oporavimo od krize” (kao što su rekle 2008. godine) i onda imate pravo da kreditirate koliko hoćete uz državno pokriće. Takođe, postoje liste zabranjenih i odobrenih investicija i slično. Preko granica Kine ove banke uglavnom kreditiraju kineske kompanije duž takozvanog “Belt and Road” puta te državna preduzeća i strane države kako bi angažovale kineske kompanije, što može biti problematično, ali to je manje-više to. Plus, svaka druga država ima spregu između banaka i kompanija. To nije ništa novo u istoriji kapitalizma. To ne znači da Kina želi da otkupi svu živu svetsku infrastrukturu niti je očigledno čemu bi sve to služilo. Ovo je bukvalno zapadni strah. Poređenja radi, zamislite da je neko optužio Britansku imperiju da želi naprosto da kupi sve. Ovo je budalaština koju bi svaki ekonomista, istoričar ili naprosto normalna osoba trebalo da diskredituje odmah.
KINESKI DUG U MEDIJIMA
No, kako se u tome drže srpski mediji? Pre odgovara na ovo pitanje bi trebalo istaći da kritika medija naravno ne znači da nećemo videti sve veći rast kineskih kredita. Naprotiv, “Pojas i put” je zapravo kreditni “put” u koji je uključena i zemlja Srbija i često ljudi greše kada ga smatraju samo fizičkim (morskim/kopnenim) putem, a zapravo je u pitanju jedan od najvećih infrastrukturnih projekata u istoriji. To svakako sa sobom nosi i kreditne aranžmane za kineske kompanije i nosi sa sobom određene rizike, ali to zahteva pažljiva istraživanja kako bi se zaista došlo do problema kako sa kineske strane, tako i sa domaće. Upravo se ovde susrećemo sa problemom. Naime, umesto normalnog istraživanja, ispostavlja se da se domaći mediji vode isključivo frivolnim procenama usputnih komentatora koji se, blago rečeno, obično ni ne bave Kinom već vlastitim predstavama. Tako je u poslednje vreme plasirano nekoliko naučno-fantastičnih izjava o iznosu i prirodi kineskih kredita.
1) Počnimo sa najskorijom, objavljenom u dnevnom listu “Danas”. Ova procena je, verovala ili ne, zasnovana na izjavi koju je novinaru prepričao njegov “očajni generacijski drug injženjer i preduzetnik u samo tri minuta”. Evo doslovnog teksta:
Sretnem neko veče očajnog generacijskog druga inženjera i preduzetnika koji mi u samo tri minuta ispriča priču o današnjoj Srbiji. (…) Citiram: „Srbija u 2023. godini mora da plati blizu sedam milijardi evra na ime prispelih kreditnih rata. Od te sume četiri milijarde se odnose na kineske kredite. I sad ono najvažnije: Kina je odbila zahtev za reprogramiranje kredita i traži da joj se umesto novca ustupe, zavisno od procene vrednosti, delovi ili ceo EPS, Telekom i zemljišta odnosno rudnici i gradovi Bor i Majdanpek“ – kraj vesti.
Autor je Milojko Pantić, a tekst je od 10. novembra 2022. Dakle, procena sume nema izvor osim “prijatelj mi je prepričao u 3 minuta” sve o strukturi i prirodi kineskih kredita. Ovaj tekst, inače iz rubrike “Lični stav”, se inače masovno šerovao kao vest u aktivističkim krugovima. Kada sam pisao direktno autoru članka sa pitanjem odakle mu izvor da Kina traži da “ustupimo” gradove Majdanpek i Bor, nisam dobio odgovor. Dakle, ovakve budalaštine možemo smatrati bez izvora. Pritom postoje i neke nelogičnosti, recimo, ako je čovek mislio na rudnik u Boru koji je već većinski u vlasništvu kineske kompanije Ziđin, što bi onda kineske banke tražile da im se preda druga kineska kompanija? Ukoliko bi tražila škole, nije jasno što, osim da im plaćaju račune (pritom, između Zižina i gimnazije u Boru već postoje ugovori o saradnji i otuda vuku buduće zaposlene, tako da nije jasno ni šta bi dobio bilo ko preuzimanjem bilo čega osim ako baš ne žele da im plate račune za grejanje i td.).
2) Drugi izvor za cifru o kineskim dugovima je novinar i poznati pro-neoliberalni ekonomista Mijat Lakićević. Tako u vesti za Nova S od 22. septembra 2022. godine: “Lakićević: Srbija Kini duguje najmanje 7 milijardi evra”, već u samom naslovu nalazimo procenu kineskog duga. Ovo je pritom druga brojka (Milojko je ipak bio malo skromniji pa je naveo samo 4 milijarde za Kineze). Međutim, već u prvoj rečenici, Mijat demantuje i samog sebe pa pumpa cifru za još par milijardi kao da je reč o kiflama:
Prema podacima do kojih je on došao, reč je o sedam, možda osam milijardi evra. “Ako bi se uračunalo i ono što je obećano da će se raditi, ti dugovi bi mogli da se popenju i na 15 milijardi evra”, navodi Lakićević.
Dakle, prema podacima do kojih je on došao, možemo se zapitati nije li možda Mijat Lakićević ista osoba kao i onaj neimenovani drug od Milojka? Pošto, obojica u roku od 3 minute vrše procene kineskih kredita koje se sa 4 penju na 7, “možda 8” (!), pa onda u roku od nekoliko sekundi skaču na 15 milijardi evra. Ovo bi verovatno trebalo da šokira čitaoce, da ovi dugovi nisu otprilike onoliko koliko Srbija duguje samo Evropskoj investicionoj banci i MMF-u, ako se sklone svi ostali kreditori na stranu (za ovo je inače dovoljno samo pogledati sajt Narodne banke Srbije i Uprave za javni dug, koje inače ne razvrstavaju dugove po zemljama kreditora). Kako bi Milojko rekao u istom tekstu: “Tragedija je u tome što umesto urlika na smrt ranjene životinje, Srbija ćuti.”, moglo bi se dodati, kao što Mijat i Milojko ćute o potrebi za daljim istraživanjima bez kojih su spremni da govore o problemu bez ikakvog truda da otkrije u čemu se on nalazi, osim u činjenici da neki krediti (ne znaju koliki) potiču iz Azije, što bi navodno trebalo da je greh po sebi.
3) Treća vest je za N1 gde je citiran izveštaj Centralno- i istočnoevropskog Centra za Azijske Studije (CEECAS). Dok se u naslovu od N1 spominje cifra od 8 milijardi dolara srpskog duga, svako ko pogleda izveštaj će videti da te cifre u njemu nema. Naprotiv, u vesti se pominje tek 1 koautor studije, Stefan Vladisavljev iz Beogradskog fonda za političku izvrsnost (BFPE). Prema njemu iznos srpskog duga je “nesumnjiv” i brojka od 8 milijardi dolara se odnosi na iznos koji će Srbija morati da plati u naredne dve decenije “samo da bi otplatila kredite kineskim bankama za finansiranje infrastrukturnih projekata koje grade kineske kompanije.” Jedini izvor koji imamo za ovu cifru je opet samo izjava. Vladisavljev je naprosto za Nova S (kasnije preneto u vesti N1) rekao da je imao uvide u ugovore i projekte kako bi izračunao ukupan iznos duga. Ovde bi se naprosto moglo tražiti od svih takvih autora da učine javno dostupnim dokumenta u koje su imali uvid, ukoliko treba čak i po cenu da ih anonimizuju. Međutim, čak i to da uzmemo na poverenje, sam Vladisavljev kaže da je problem što se njegovi podaci zaustavljaju u godini 2020, što znači da putevi kod Loznice i Milanovca te Golubaca-Požarevca nisu uračunati.
Ukoliko nekoga zanima zašto njegova izjava nije moguća, evo objašnjenja. Prema Zakonu o budžetu za 2020. godinu, otplata stranih kamata iznosi ukupno za tu godinu: 45.894.000.000 dinara. 45.894.000.000 rsd odnosno 391.173.608 evra. Vladisavljev je verovatno ovu cifru pomnožio sa dvadeset i dobio 7.823.472.160 odnosno skoro 8 milijardi evra samo na kamate, ali to bi se odnosilo na sve dugove Srbije, a dobro znamo da su kineski dugovi manji od toga. Teorijski je nemoguće da je njegova izjava tačna, pogotovo što ne znamo kolike su uopšte kamate na kineske dugove, a pogotovo je problematično pošto je makar prema izveštajima Strategije upravljanja javnim dugom od 2023. do 2025. godine, u nekim slučajevima zapravo reč o negativnim kamatnim stopama (npr. od -0,07% za kredit zaključen u martu 2021. sa EXIM bankom), u smislu da Srbija zapravo zarađuje od kineskih kredita u toku grejs perioda od nekoliko godina (recimo 5 godina u pomenutom primeru koji je dostupan ovde)[1]. Ovo direktno obara izjavu Vladisavljeva koji tvrdi da je imao uvid u dokumentaciju.
Dakle, do sada je bilo 4 pa 7 milijardi “možda 8” (!) pa onda u roku od nekoliko sekundi skaču na 15 milijardi evra da bismo na kraju došli do cifre od 8 milijardi samo na kamate u narednih 20 godina. Priča sa kineskim dugom je kao priča sa crtaćem u kojem svaki put kada se pomene reč “dug”, iznos postane veći: Pera kaže da Srbija duguje 4, Mika se ugradi pa to bude od 7 do 15 da bi na kraju došao Laza i počastio sve sa 8 samo na kamate do narednih 20 godina. Čovek bi pomislio da bi u ovoj priči jedini akter koji bi još i mogao ispasti normalan zapravo bio država, ali…
4) Da stvar bude gora, konfuzija postoji i kod jedinog izvora koji bi ove podatke trebalo da zna, odnosno, kod Ministarstva finansija. Nema, upitani od strane Euronews-a koliki je srpski dug Kini, Ministarstvo finansija je odgovorilo:
U Ministarstvu finansija za Euronews Srbija kažu da su iz zajmova kineske Export-Import banke, do sada realizovana četiri infrastrukturna projekta, dok je realizacija preostalih šest u toku. Ukupna vrednost zajmova je 3.342.294.778 dolara, 164.685.800 evra i 1.436.850.000 kineskih juana, što je ukupno oko 3,24 milijarde evra.
Dakle, novina kod ovoga je da se po prvi put spominju valute u kojima su iznosi plaćani (dakle svi prethodni poznavaoci kineskog duga nisu iznosili ove razlike niti im pridavali značaj), kao i donekle jasne cifre. Sve bi to bilo odlično i moglo izgledati kredibilno doklegod ne uočimo činjenicu da se ovaj odgovor odnosi samo na EXIM banku, dok u realnosti u Srbiji posluju pored nje još dve kineske banke: China Develompent Bank i People’s Bank of China. Čak je i sama vlada objavljivala vesti o razgovorima sa potonjom bankom, dok je Ministarstvo finansija očigledno to prećutalo. Dakle, imamo situaciju gde jedan deo vlasti tvrdi jedno, drugi deo vlasti kaže drugo, istraživači treće, a novinari pedeseto, pa se još i to naduva. Dakle, čak i u ovom slučaju, pored zvaničnog saopštenja Ministarstva finansija moramo tražiti izvor za dug negde drugde.
5) Bilo kako bilo, jedina kredibilna izjava koju sam uspeo da nađem pripada Direktorki Centra za azijske studije Dragani Mitrović koja je izjavila 26. maja 2022. godine da je “prema prošlogodišnjem rebalansu budžeta dug Srbije prema Kini trenutno veći od tri milijarde dolara.”, takođe za Danas.
Hajde da proverimo njenu izjavu, jer je ovo jedina vest u kojoj se navodi izvor. Naime, za razliku od srpske Narodne Banke i Javne uprave za dug pri Ministarstvu finansija koje ne dele zajmove po pojedinačnim bankama (u slučaju ovog zasebnog istraživanja, samo Ministarstvo finansija mi nije odgovorilo na pitanja koja sam poslao povodom strukture i prirode kineskih duga, nego su samo uputili na online link ka Upravi za javni dug), neka procena novih zajmova od kineskih banaka se ipak može naći na stranici 11. u Zakonu o budžetu za 2021. godinu (slika ispod):
U rebalansu budžeta se pominje i dodatna ukupna cifra od USD 608.384.610 i EUR 963.475.000 za kineske banke (dakle navodno novi krediti), ali i to je problematično s obzirom da je u ovu brojku iz nekog razloga opet uračunata stavka 1. (“Projekat izgradnje beogradske obilaznice”) sa istim iznosom kao i u prethodnom budžetu pa nije jasno da li je ovo greška odnosno ponavljanje koje ne bi trebalo uračunati, dok ostale stavke pripadaju drugim sekcijama istih projekata (npr. za “Projekat izgradnje brze saobraćajnice Ib” je uzet novi iznos, ali za drugu deonicu) tako da je moguće da je slično učinjeno i kod prve stavke, ali da nije uneta promena u opisu same stavke tako da na osnovu dokumenta ne možemo znati tačan iznos. No bilo kako bilo, ovo bi eventualno mogla biti jedina kredibilna izjava (takoreći) koja potvrđuje izjavu gospođe Mitrović da je prema rebalansu sada iznos kineskih kredita “veći od 3 milijarde dolara” i to tek pod uslovom da nema greške te da je u ukupan iznos u evrima iz nekog razloga prebacila u tadašnje USD. Ono što je zanimljivo jeste da ni ovaj rebalans budžeta niti budžet za 2021. godinu ne govore o zaduživanju u jenima, o čemu je govorilo Ministarstvo finansija u izjavi za Euronews. No, ostavimo to po strani. Ono što je mnogo bitnije je da bi ovde trebalo da bude jasno koja količina istraživanja je bila potrebna da bi se došlo do jedne jedine kredibilne izjave (koleginice Mitrović). To se opet dešava na osnovu vrlo šturih izvora informacija, koje su čak i u ovoj vesti ostale neprecizne, bez preciznog iznosa te bez ikakve provere koja je naprosto izostala kod srpskih medija u svakom od navedenih slučaja, iako je u svim vestima konstantna samo jedna stvar: strah, odnosno narativ koji služi isključivo njemu.
KOGA BRIGA ZA DUG, BITAN JE STRAH
Naravno, na ovom mestu bi se moglo zapitati, šta je onda prava cifra? Ako je verovati Mitrovićevoj i oslanjati se na budžet i rebalans budžeta za 2021. godinu, onda je do toga lako doći, uz svu svest da to verovatno nije puna cifra i da ima dosta problema. Elem, ako bi se sabrale sve cifre i konvertovale u današnje evre (što je problematično budući da je dolar skočio u međuvremenu), ukupan broj koji bi se dobio je: 4.301.013.033 EUR (u kom slučaju bi se ispostavilo da je Milojkov drug bio u pravu, premda je on rekao da dug dolazi na naplatu, a ne da je u pitanju novo zaduživanje tako da se njegova izjava opet odnosi na nešto drugo). Bez ponovnog brojanja beogradske obilaznice odnosno ukoliko bismo otklonili grešku, ukupan iznos novog zaduživanja kod kineskih banaka bi bio: 3.621.013.033 EUR. Ovo bi trebalo da bude ujedno i brojka koja je Vladisavljevu izmakla zbog toga što se njegovi podaci završavaju u toku 2020. godine. Ovo bi stoga mogla da bude samo gruba procena koja se otprilike, ali ne u potpunosti, poklapa sa izjavom Ministarstva (ova brojka uključuje sve kineske banke dok se Ministarstvo fokusiralo samo na EXIM, ali ova brojka ne uključuje jene jer ih nema u budžetu, uprkos izjavi Ministarstva, itd.). Dakle, ono što fali je bilo kakva izjava ili potvrda Ministarstva finansija o ukupnom iznosu srpskog duga svim kineskim bankama, u svim valutama u kojima su dugovi nastali. U ovakvim uslovima mogu se vršiti samo vrlo grube procene na osnovu izuzetno šturih podataka i upravo je to ono što je u svim navedenim vestima bio slučaj. U takvim okolnostima, dosta prostora ostaje za interpretaciju i to opozicioni mediji koriste, naravno.
Ovde se dotičemo i glavnog pitanja na koje bi zapravo trebalo dati odgovor. Naime, do sada je bilo jasno da na kraju imamo 6 različitih brojki koje se pritom odnose i na različite stvari: (1) Milojkovih 4 milijarde za otplatu, (2) Mijatovih 7 milijardi pa onda opet (3) Mijatovih 15 milijardi ukupnog duga, (4) Vladisavljevih 8 milijardi samo za kamatu u toku narednih 20 godina, izjave Ministarstva za ukupni dug (5) te Zakon o budžetu za 2021. godinu i Zakon o izmenama i dopuna zakona o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu (6) koji daju drugačiju sliku od izjave Ministarstva tako da naprosto možemo da kažemo da u srpskim medijima ne postoji objektivna slika o iznosu srpskog duga Kini niti kineskim bankama. Međutim, ovo zapravo i nije pravi problem, jer se na taj način može govoriti i o bilo kom drugom spoljnom dugu bilo kojoj drugoj državi ili bankama. Primera radi, trebalo bi imati na umu da je i kod svih drugih banaka izlistana lista projekata na kojima rade, što pruža lep uvid u to šta koja banka finansira. Štaviše, količina novih dugova kineskim bankama, uglavnom za infrastrukturne projekte je otprilike jednaka zajmovima od Razvojne banke Saveta Evrope, Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i francusko-nemačkih banaka (ovo pritom ne pokriva ni sve kredite iz EU, nego je samo tu radi poređenja). Dakle, reč je o sporazumima sa Nemačkom razvojnom bankom (270.000.000. EUR), Francuskom agencijom za razvoj (AFD) (62.500.00 EUR i 50.000.000 USD) uz Bankom za razvoj Saveta Evrope (1.206.000.000.) koja finansira svašta, od rekonstrukcija koncertnih dvorani, zaštite životne sredine i opet, puteva, te Evropskom Bankom za obnovu i razvoj (488.000.000 EUR), koja pokriva mahom rekonstrukciju puteva, razvoj širokopojasne komunikacije i zaštitu od klimatskih promena. Tu je i Evropska investiciona banka (547.000.000 EUR) koja opet pokriva rekonstrukciju puteva, razvoj informaciono-komunikacione infrastrukture uglavnom za škole i td. U ovom izveštaju ne postoji kategorija “evropske banke” na isti način na koji postoji kategorija “kineske banke”, tako da smo uzeli samo neke da bismo pokazali da je veličina, ako ćemo samo meriti brojke, kineskih dugova otprilike jednaka onim evropskim, a zapravo je manja od njih za sada. No, bilo kako bilo, ukoliko ovo sve stoji ovako, trebalo bi imati i u vidu to da ipak ove evropske banke pozajmljuju novac u svojoj valuti te da je većina naših kreditnih sporazuma demonirana ili indeksirana u evrima već decenijama. Ukoliko ove banke takođe gađaju slična područja u koja i Kina investira (a to su, kako u Srbiji tako i u regionu jugoistočne Evrope: transport, energija i metali), onda bi trebalo naprosto postaviti pitanje našim poznavaocima kineskih kredita, zašto ne budu konsekventni pa ne dignu paniku i oko evropskih banaka? Štaviše, niko ne pominje ranije evropske kredite za mostove i slično, koji su bili uslovljeni evropskim kompanijama. (U krajnjem, ne bi čak ni trebalo ići toliko duboko u prošlost nego je dovoljno setiti se da je, prema objavljenim dokumentima, Evropska komisija koristila sedište EU delegacije u Beogradu radi posredovanja sastanaka sa Rio Tintom i vladom Srbije gde kompanija direktno pominje da planira iskoristiti evrointegracije Srbije zarad pristupnih fondova i lakše integracije u evropsko tržište proizvođača litijumskih baterija sa evropskim partnerima. Ovde je reč o međunarodnoj konkurenciji i to je jedina bitna stvar za domaće stanovništvo).
Ovo je jedan od problema danas jer ovi koji kritikuju Kinu zbog dužničke klopke zapravo to čine u trenutku kada su svi krediti poskupeli, kako za građane koji su ih digli u evrima (kroz korigovanje euribora zbog dizanja kamatnih stopa Evropske centralne banke), tako i za one koji su ih digli u dinarima (jer je Narodna banka Srbije sledila Evropsku centralnu banku). Dakle, usled takvog haosa se krivica svodi na kineske kredite, u zemlji u kojoj niko ne podiže kredite u jenima. S druge strane, ako se govori isključivo o infrastrukturi i tu postoji problem, jer, kao što je izneto, kineski krediti nisu jedini koji je finansiraju.
Ovo ne znači da srpski dugovi kineskim bankama ne rastu i da se Srbija ne zadužuje. Međutim, pravi problem nije u samom iznosu dugova, već u njihovoj interpretaciji. Dakle, pravi problem nije u samim ciframa, već šta one znače odnosno kako predstavljamo samo pitanje kineskog duga i šta ono znači za nas. Upravo ovde počinju narativi koji predstavljaju glavni cilj medija, odnosno jedan, takozvani “China threat” narativ koji se od prekopirao od američkih službenika, a od kog smo počeli. Tako, čak je i Mitrović, upitana šta je tačno problem sa kineskim kreditima, “ukazala da je najviše pritužbi građana zbog „degradacije i bezobzirnog ophođenja kineskih firmi prema problemima životne sredine“. Mijat Lakičević isto navodi to plus netransparentnost u odabiru projekata, dok gorepomenuti Milojko naprosto govori o predaji gradova Bor i Majdanpek. Drugim rečima, ovakav pristup procenama kineskog duga zapravo zapostavlja samo bavljenje kineskim dugom, o čemu smo ovde pisali, i oslobađa najluđe fantazije srpske inteligencije u kojoj je centralna figura Srbije kao večite žrtve. U ovome su u Srbiji mediji otišli na korak dalje od proste priče o “dužničkom ropstvu” američkih zvaničnika i počeli da krive Kinu za sve od kolonijalizma, otimanja gradova do degradacije životne sredine. Na žalost, u ovoj priči se često zapostavlja odgovornost lokalnih vlasti (pre svega gradskih, a onda i državnih) za dozvoljavanje omogućavanje ovakvog ponašanja i to ne samo kineskim kompanijama, nego svim, a uzrok za degradaciju Srbije se pripisuje nečemu van Srbije. Umesto da se za ekološku degradaciju i doslovno otimanje gradova optuže upravo oni koji su ih oteli krađom izbora ili pukom korupcijom, dakle čelnici, za to se krive stranci (kao da postoji problem u prihvatanju činjenice da je SNS ipak izrastao iz Srbije i da njom vlada zahvaljujući socijalnim uslugama koje pruža, a to je narativ koji niko ne želi da dotakne jer bi se onda ogolila neprijatna istina da se retko ko u opoziciji bavi pitanjima poput siromaštva i da retko ko zapravo ima alterantivne predloge ekonomskih politika koje bi dovele do menjanje strukture ili urušavanja SNS-a).
Ovo je paradoksalno jer je upravo u nadležnosti lokalnih vlasti, koji su jedini koji u ovom narativu nemaju krivicu, a trebalo bi da je imaju, ti koji odlučuju da li će se neka procena uticaja zaštite životne sredine sprovesti ili ne, da li će se rudnici privatizovati, od koga će se i pod kojim uslovima krediti uzimati ili ne. Krivljenjem Kine za nekavku mitološku ekspanziju na Balkan, kao i u slučaju Šri Lanke, zapostavlja činjenicu da su domaće vlasti te koje te investicije i kredite dovode i uzimaju, odnosno, priča o Kini kao pretnji, prikazuje nam samo jednu stranu medalje, dok domaće vlasti uprkos mržnji prema njima, oslobađa krivice. I time im direktno omogućava da prodube problem. Ovo je kao da vatru gasite benzinom.
ZAKLJUČAK
Za kraj, ono što bi trebalo da nam poruči da je medijska histerija u Srbiji prevazišla svaku meru, jeste činjenica da Srbija zapravo nije niti najveća “žrtva”: niti dobija najproblematičnije kredite, niti je najzaduženija kada je reč o regionu i kineskim kreditima. Zapravo, prema istim autorima: kada je reč o kreditima u oblasti energetike, BiH je zapravo dobila najviše “prljavih” kineskih kredita u regionu, koji su se koristili najviše za finansiranje projekata izgradnje termoelektrana na ugalj i slično (1.084.980 evra za projekte koje se tiču uglja, uglavnom termoelektrane u BiH, ,dok je Srbija na drugom mestu sa 686.365 evra sa projektima koji uključuju ugalj, skoro duplo manje, posle toga idu Rumunija i Albanija, o čemu sam predavao ovde na 1.05.00, tu su dostupni izvori), dok je najveći udeo duga prema BDP-u u Crnoj Gori (18% BDP-a u CG i 12% u SRB i to upravo prema Vladisavljevu, figura 6. ovde). U Srbiji je samo najpomeznija medijska hajka oko kineskih dugova, koja verovatno, pored američke propagande, prati i pompeznost SNS-ovih najava o ogromnim kineskim investicijama, što je priča na koju se verovatno posle kači opozicija, uz čiju pomoć je antikineski narativ postao još gori i proizveo samo negativne posledice u vidu odbijanja pomoći vijetnamskim radnicima te nedavnih fizičkih napada na kineske radnike. I poslednje, ono što je antikineska propaganda uradila je da je izazvala histeriju u javnosti zbog koje su se kineske kompanije zatvorile za bilo kakva ispitivanja i istraživače te je stoga zapravo još teže doći do realnih podataka šta te same kompanije rade, a to je jedini podatak koji je od direktnog značaja za bilo kakve aktiviste.
Aleksandar Matković
[1] Npr.: „U martu 2021. godine je zaključena nova svop transakcija kojom je kredit kod Export – Import Bank of China za projekat izgradnje obilaznice oko Beograda na autoputu E70/E75, koji je 2018. godine inicijalno ugovoren u kineskim juanima konvertovan u evre sa negativnom kamatnom stopom. Navedeni zajam, na koji je plaćana fiksna kamatna stopa od 2,50% godišnje u kineskim juanima, konvertovan je u evre po fiksnoj negativnoj kamatnoj stopi od -0,07%. Kako je ugovorena negativna kamatna stopa, Republika Srbija neće imati nikakve troškove po osnovu kamata u prvih 5 godina svop aranžmana, koji važi do 2030. godine, već će ostvarivati dodatna primanja od banaka sa kojima je transakcija zaključena.“ javna uprava ya dug iyvestaj, str. 75 i „Usled povoljnijih uslova za zaduživanje na inostranom tržištu, emitovane su u dva navrata evroobveznice u evrima. Pored toga deo duga u američkim dolarima, kineskim juanima i UAE dirhamima je konvertovan u evre, usled daleko manje oscilacije kursa evra prema dinaru, u odnosu na navedene valute, kako bi se smanjio valutni rizik.“ str. 77
aleksandarmatkovic.wordpress.com 
One thought on “Mit kineskog duga Srbije: zašto mediji šire paniku bez osnova”