Šta bi bio malograđanski radikalizam? Iako zvuči zapravo kao uvreda, reč je o pojmu koji ima malo dublju istoriju. Upotrebljavao ga je Hans Jirgen Kral [Hans-Jürgen Krahl] (1943—1970), prethodno član CDU, a potom Adornov učenik kao i jedan od učesnika 1968. te član Socijalističkog saveza nemačkih studenata (SDS) i verovatno je bio jedini pojedinac blizak Frankfurtskoj školi koji je bio otvoreno aktivan protiv NATO-a. Ukratko, bio je prepoznatljiv po obuhvatanju problema društvenih pokreta kroz različite varijante marksizma od komentara na Lukača do kritike vlastitih uticaja odnosno savremenika preko Hajdegera, Habermasa i Adorna. No, da kontekstualizujemo. Kralova aktivnost mora se razumeti u kontekstu otpora pasivizaciji marksizma u Zapadnoj Nemačkoj. Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD, koja vuče korene od pre Drugog svetskog rata odnosno devetnaestog veka) čiji je član bio, u potpunosti je odustala od planske ekonomije i socijalizacije sredstava za proizvodnju na Kongresu u Godesbergu 1959. Međutim, što se više SPD pasivizovala pod uticajem CDU, to se više Socijalistički savez nemačkih studenata (SDS), njeno omladinsko krilo, čiji je Kral bio član, radikalizovalo (o čemu se pisalo na ovom blogu). Ono se razvilo do te mere da ih je sam SPD isključio iz svog članstva 1961. godine. No, ova organizacija je potom postala najbitniji studentski pokret u Zapadnoj Nemačkoj, a teorijski se okrenula, nasuprot SPD-u, revolucionarnom marksizmu. Pogotovo 1968. godine. Među njima, Kral je uz Rudi Dučkea odigrao centralnu ulogu u oblikovanju ovog pokreta. Pored ovoga, uz Adornove učenike Hansa Georga Bakausa i Helmuta Rajkelta, Kral je ujedno predstavljao početak postepenog povratka kritici političke ekonomije kao osnovi marksizma na nemačkoj levici. Kod njega je to na žalost obustavljeno ranom smrću u saobraćajnoj nesreći sa 27. godina[1]. Jedan komentator ga je zbog stila pisanja kritikovao da zvuči kao “Hegel na esidu“.
Sam tekst o kom će ovde biti reči — “Ka dijalektici antiautoritarne svesti” iz posthumno objavljene zbirke tekstova pod naslovom “Konstitucija i klasna borba: o istorijskoj dijalektici buržujske emancipacije i proleterske revolucije.” — je iz 1969. godine.a analizira probleme antiautoritarnih pokreta 1968. u Nemačkoj, u okviru čega se izvodi i kritika aktivizma. Kral je napisao tekst godinu dana pre nego što je izgubio život tako da ovo predstavlja jedan od njegovih poslednjih tekstova. Uz to, on potajno predstavlja razračunavanje sa Adornom koji je iste godine je umro od infarkta. Uprkos tome što je Kral kod Adorna isprva pisao doktorat na temu “Prirodnih zakona kapitalističkog razvoja kod Marksa”, dvojica teoretičara su došla u sukob nakon 1968. godine. U nekom trenutku u januaru 1969. godine, studenti su na Kralovu inicijativu bili upali na Institut za socijalna istraživanja, tražeći da Habermas i Adorno stanu uz njih. Pošto je umesto ovoga došla policija, studenti su sprejevima išarali Institut. Adorno je toliko bio besan da je uporno tražio kantu spreja da napiše “U ovom Kralu žive vukovi.”
O malograđanskom buntu — obliku raspada klasne borbe?
Kral je zanimljiv upravo po tome što nije kritikovao samo nemačke vlasti ili aktivizam kao takav nego sopstvene pokrete u kojima je učestvovao. Po tome je pratio Adornovu kritiku aktivizma, ali ju je izveo nekoliko koraka dalje. Pre svega, on govori kroz prizmu klasne borbe, a predmet mu je “antiautoritarna svesti” — što je karakteristično za tzv. šezdesetosmaški pokret. No, on ne odbacuje aktivizam tek tak poput Adorna, nego u njemu ipak vidi klicu mogućnosti drugačijeg organizovanja ukoliko uspe da se odvoji od malograđanštine i usidri u radnički pokret. Opet, za razliku od Adorna on govori o konkretnim problemima iz ugla učesnika u konkretnim pokretima 1968.
U tom smislu možemo razumeti neke ponekad čudne formulacije. Recimo, za njega “antiautoritarna svest” predstavlja početak bunta, ali opet “oblik raspada tehnološki dotrajalog buržujskog shvatanja razuma” kroz “organizovani kapitalizam” (inače ovo je pojam sa dugom istorijom koji potiče od Rudolfa Hilferdinga, a označava navodno jačanje odnosno stabilizovanje kapitalizma kroz opštu kartelizaciju). Dakle, svest o potrebi za borbom protiv autoriteta za njega predstavlja izraz krize društvenih oblika novijeg kapitalizma odnosno nemogućnost da se u okviru najnovijeg razvoja kapitalizma društveni problemi shvate kroz stare kategorije razumno uređenog građanskog društva pri tom zasnovanog na tržišnoj ekonomiji. Prema Kralu, ukoliko se borite protiv autoriteta — recimo, države — vi tek počinjete da postavljate pitanje jer izlazite iz starih okvira, ali to ne znači da je ovo pitanje rešeno tek tako. No uprkos tome, antiautoritarna svest kao takva “ipak sadrži sve momente anticipirane i reprezentativne klasne svesti” koja još uvek ne može da se usidri u “spontanosti proletarijata.” Po ovome Kral deli Adornovu kritiku aktivizma, ali upravo zbog toga on ostavlja mogućnost da antiautoritarna svest barem predstavlja početak promišljanja — ukoliko sebe kritikuje. Prema Kralu, greška se dešava kada se ono što je zapravo začetak potencijalnog organizovanja predstavlja kao njegova granica odnosno vrhunac pobune. Odnosno kada se antiautoritarna svest shvati kao kraj odnosno vrhunac, a ne sam početak pokreta. U tom trenutku pokret vođen antiautoritarnom svešću zapravo može zapasti u fetišizovanje aktivizma. Kralovim rečima: “Ova svest ni na koji način nije mogla da konkretno uoči da je njena praksa provokativnog akcijanja morala prvo da uspostavi istorijske uslove teorijskonaučnog i delatnog obrazovanja klasne svesti. Tim pre što je na vrhuncu svog ekstravagantnog spekulativnog samoodređenja pogrešno razumela kao razvijeno ono što je zapravo bio nedovoljno razvijeni princip.” (str. 309)[2].
Razlog za ovo je izmicanje bilo kakvog uporišta u klasi zbog čega uopšte može nastati iluzija o nekakvoj opštoj koristi aktivizma kao nevezanog za buržujsku ili radničku klasu — upravo zbog ove nevezanosti on može predstavljati sebe kao da govori u ime celokupnog građanskog društva. Odvojena od buržujskih društvenih odnosa, ali još uvek neukotvljena u proletersku klasu, ovakva antiautoritarna svest ima tendenciju da zapada u iluzije o svojoj svemoći kroz aktivizam. Odnosno — zbog izostanka ukotvljenosti u radničkom pokretu — ona ima tendenciju ka fetišizmu malograđanskog aktivizma. Obrnuto, moglo bi se reći da je aktivizam osamostaljen upravo u odsustvu zaoštravanja klasne borbe. Ovo je njegov kontekst. U predavanju “Ka dijalektici antiautoritarne svesti”, Kral je za ovo dao nekoliko razloga:
U akcijskoj istoriji nove levice, buržujske antinomije antiautoritarne svesti su se učvrstile u malograđanske klasne barijere vlastitih spoznajnih mogućnosti. Dve istorijske referentne tačke predstavljaju okvir za razumevanje malograđanskog procesa stagnacije protestnog pokreta: emancipacija od funkcionalno dotrajalog obrazovanog građanskog liberalizma s jedne strane i odsustvo jedne postojeće proleterske organizacije kao podloge [tog pokreta]. (str. 310)
Na ovaj način je on preuzeo Adornovu kritiku aktivizma odnosno “akcionizma”, ali je pokušao da objasni zašto je do toga došlo odnosno zašto je “akcionizam” nastao kao takav. Ukratko, u nedostatku obrazovanja “klasne svesti” odnosno zaoštravanja klasne borbe od strane studentskog pokreta ili moglo bi se reći u kontekstu njene pasivizacije u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, malograđanski aktivizam je mogao nastati kao osamostaljena pojava. Ukratko, aktivizam predstavlja oblik raspada klasne borbe. Prema Kralu:
Nemogućnost malograđanstva da se organizuje je toliko haotična i demorališuća da je Lenjin morao da uvede strogu disciplinu i kategorije centralizacije da bi zaštitio proletarijat od njenih korozivnih upliva i shvatio nužnost uvođenja stalnog, revolucionarnog, socijalizujućeg rada na obrazovanju. Politički pokret mora razviti momente malograđanske nedruštvenosti ukoliko se odvoji od buržujskih društvenih odnosa [bürgerlichen Verkehrsformen], a ne integriše se u proletersku organizaciju. Ova objektivna nemogućnost specifično klasnog samoodređivanja studentskog protestnog pokreta s jedne strane i dugoročna priroda pa makar osnovnog teorijskog formulisanja strateških uslova razvoja emancipatornog procesa obrazovanja jedne proleterske klasne svesti u poznokapitalističkim industrijskim metropolama s druge, objašnjava osamostaljivanje prakse akcija[nja] [Aktionspraxis]. Ona predstavlja polusektaško, a neposredno ideološko postvarenje oblika organizacije [unmittelbarkeitsideologische Verdinglichung der Organisationsform] i postepeni gubitak totaliteta. Uz cepanje objektivnog jedinstva političke prakse, koji su odredili protesti protiv rata u Vijetnamu, akcije protiv Springera i otpor zakonima o vanrednom stanju, u neorganizovano mnoštvo zasebnih akcija, proizišao je jedan privremeni raspad teorije. Ovaj proces sledi iz određenosti malograđanske svesti koje smo objasnili; ova je akcionaška, sektaška i slepo egoistična. Malograđanin je u stanju da sagleda jedino sebe i svoje navodno neposredne, samožive interese i nesposoban je da utvrdi dugoročnu klasnu solidarnost u organizaciono-praktičnom smislu, kao ni da sagleda društvo kao prinudni kontekst izvan od početka ograničenog vidokruga svojih atomizovanih interesa kao pojedinca. (str. 311)
Ovde Kral iznosi dve dodatne teze. Ne samo da je aktivizam predstavljao oblik raspada klasne borbe — kroz “nemogućnost klasnog samoodređivanja” pa ni zauzimanje “klasne svesti” — nego je on potom fetišizovan od strane malograđanskog pojedinca. Ovakav oblik raspada klasne borbe — umesto da ga tako nazovemo, dakle pravim imenom — kroz vlastito fetišizovanje održava sliku društvene promene dok se objektivno dešava njen raspad. Nije li čudo što aktivisti — za razliku od radnika-pripadnika komunističkih partija — uglavnom dolazili iz sloja sitne buržoazije? Umesto da se govori o raspadu klasne borbe, govori se o uzletu aktivizma. Kroz njega zapravo onda provaljuje građansko društvo — upravo društvo čiju je političku ekonomiju Marks kritikovao — kao spasitelj problema. Stoga je, za razliku od današnjeg obogotvaranja, za Krala herojsko-individualni aktivizam predstavljao malograđanski oblik stagnacije društvenih pokreta zbog odsustva zaoštravanja klasne borbe. Ovako bi ukratko izgledala njegova kritika “antinomija antiautoritarne svesti”.
[1] Kral je odigrao i ulogu u početku “razračunavanja sa muškom dominacijom” u pokretu kada je feministkinja Sigrid Riger lupila paradajzom u vrat, o čemu je posle uz odobravanje pisala Ulrike Majnhof.
[2] O ovome će Kral jasnije govoriti na drugim mestima, poput: „Od akcija protiv uvođenja (zakona) o vanrednom stanju 1968. godine, akcije SDS-a više nisu pratile potrebe masa. One su pratile logiku provokativnih protesta (i njenih oblika refleksije), a ovi su zauzvrat predstavljali tek antiautoritarni početak pokreta. [No on] bi u organizatorskom smislu mogao dostići novi kvalitet tek ukoliko bi se pokret masovno i kolektivno podigao na jedan novi nivo refleksije, a propaganda i agitacija sadržinski promile u pravcu teorijskog obrazovanja i suštinski povezale sa apstraktnim kategorijama totaliteta uz pojmovni [aparat] zadovoljavanja potreba. Pokret naučne inteligencije mora postati kolektivni teoretičar proletarijata – ovo je smisao njene prakse.“ (str. 351)
Facebook OVDE.
Supskripcija OVDE.
aleksandarmatkovic.wordpress.com 