Ovaj blogpost predstavlja prevod izjave policiji jednog od Adornovih učenika i nemačkog studentskog vođe Hans Jirgen Krala, izvorno objavljen u njegovim posthumnim sabranim delima[1]. Prema izdavačima, ova politička autobiografija je nastala na osnovu tonskog zapisa Hans Jirgen Krala u toku procesa u kom su ga optužili da je bio kolovođa protestne akcije jer se zajedno sa kolegom Ginter Ament i K.D. Volfom protivio davanju nagrade za mir predsedniku Senegala, Leopoldu Sedaru Senghoru (str. 19). U toku izjave policiji, Kral usputno napada Hajdegera čijom se filozofijom bavio dok je bio u CDU, a pre nego što je otkrio logički pozitivizam i marksizam. Zanimljivo je što postavlja deo njegove filozofije u kontekstu svetske ekonomske krize pred Drugi svetski rat, a jasno ga iz nekoliko razloga označava kao deo vladajuće ideologije. No, koliko je retrospektivno bio u pravu za situiranje Hajdegera u kontekst svetske ekonomske krize potvrđuju delom i Hajdegerovi biografi. Prema donekle naivnoj analizi Ridigera Safranskog, anksiozno raspoloženje Hajdegerove filozofije se može razumeti tek na osnovu “generalno kriznog raspoloženja” 1920-ih (Rüdiger Safranski, Martin Heidegger: Between Good and Evil, 1998, Harvard University Press, Cambridge, str. 152.). O tome šta Safranski misli kada govori o razočaravanju nad kulturom nema puno smisla raspravljati, ali verovatno bi se moglo kontekstualizovati kroz raspad građanskog društva pred nacizam. Samo rođenje Vajmarske Republike je bilo obeleženo socijaldemokratskim koketiranjem sa Freikorps-om koje je između ostalog rezultovalo smrću Karla Lajbknehta i Roze Luksmeburg. Dok se glad posle prvog svetskog rata još uvek osetila u dijetama većine Nemaca, Nemačka se dodatno zaduživala usled krize izazvane posleratnim reparacijama uz Bruningovo uništavanje radničkog pokreta kroz mere štednje. Stvar je postala još gora nakon pada Vol Strita usledilo je obustavljanje finansijskih trasnakcija između Evrope i SAD odnosno povlačenje američkih kredita Nemačkoj. Ono malo štednje što je ostalo je izbrisano, a desilo se opadanje srednjih klasa. Uz to dešavao se istovremeni ogroman razvoj hemijskih i čeličnih monopola u Nemačkoj. Uz takve transformacije je opadalo tradicionalno buržujsko društvo – koliko god je ono moglo biti tradicionalno dok je većina nemačkih zemljoposednika i dalje bila pod feudalnim odnosma – no, više klase u obliku junkera odnosno pruske aristokratije su zamenili anonimni odbori i saveti industrijskih monopola, nešto što su primećivali marksisti od Engelsa do Hilferdinga i “mainstream” verzija Frankfurtske škole. Drugim rečima, socijalni kontekst u kom se pojavilo Hajdegerovo Biće i vreme bi se u ovakvom kontekstu pre mogao razumeti kao deo reakcija na modernizam odnosno razvoj kapitalizma pred Drugi svetski rat. Od Čelične oluje odnosno dnevnika o učestvovanju u Prvom svetskom ratu pa Totalne mobilizacije te Radnika Ernsta Jingera, može se pratiti tok tzv. “konzervativne revolucije” u Vajmarskoj republici pred nacizam odnosno reakcije na pojavu masovnog društva i radničkog pokreta u kapitalizmu (o ovome je posebno pisao Išaj Landa, a o tome više na recenziji u Historical Materialism) ili, kako je govorio, “tehničkog doba” – nešto što će uticati na Hajdegerovu tzv. filozofiju tehnike koja je valjda najbliže što se Hajdeger približio kritici kapitalizma. Špengler, koji je tek doktorirao na Heraklitu, počinje “Propast zapada” – koja će od tada na desnici postati večiti motiv – oko 1911 da bi je završio tek na početku Prvog svetskog rata, a izdao 1918. Drugi deo izlazi 1922. Pored ovoga, Karl Kristijan Braj koga Safranski pominje, izdaje danas zaboravljenu ali tada bestseler knjigu “Maskirane religije – kritika kolektivnog ludila” 1924. godine. Upravo nakon toka, a neposredno pred svetsku krizu izlazi Biće i vreme 1927. godine. Napokon, u toku samog pada Vol Strita – 1929. godine – Frojd izdaje “Civilizaciju i nezadovoljstvo”. Možda najmanje zapamćen od svih je doprinos ove krize marksističkim teorijama kriza kroz Henrika Grosmana i njegov Zakon akumulacije i sloma kapitalističkog sistema, ujedno i teorija kriza koji je predvideo pad Vol Strita koji se zaista i desio nekoliko meseci nakon izlaska knjige (a kod nas ju je između ostalog u to vreme prevodio Veselin Masleša). Dakle, egzistencijalni Angst kao tema nije stran 1920-ima, ali je bilo pitanje ko ga je i kako analizirao i izražavao odnosno koje klase su zapravo recipirale različite varijante literature ovako “generalno kriznog raspoloženja” posle ekonomske krize nakon Prvog svetskog rata i pred svetske ekonomske krize izazvane padom Vol Strita. Zapravo je pravo čudo što se ovakva dela ne postavljaju pa makar i odokativno u socijalno-ekonomski kontekst – što bi mogla biti upravo posledica izostavljanja marksizma odnosno apsolutno zanemarivanje kritika poput ove od Krala. Sledi prevod:
“Nazadne i feudalne ideologije koje i dalje postoje, mogu se toliko pročistiti da postanu vladajuće učenje u akademijama, institutima i univerzitetima: of mistike lažnih sedam knjiga Mojsija nije trebalo dugo da dođem do teorijskog samoodređenja u oblasti koju sam studirao, naime do Martina Hajdegera. Ovde bih želeo da pomenem jedan citat kako bi bilo jasno sa kakvom ideologijom je bilo potrebno da se obračuna u ovakvom kontekstu. U “Šumskim putevima”, Hajdeger kaže: “Čovek čija suština jeste suština htena iz volje za moć jeste natčovek. Htenje te tako htene suštine mora da odgovara volji za moć kao bivstvovanju bivstvujućeg. Zato zajedno s mišljenjem koje misli volju za moć, nužno iskrsava i pitanje: u koji se oblik iz-bivstvovanja-bivstvujućeg-htena suština čovekova mora pretvoriti i razviti da bi zadovoljila volju za moć i tako bila u stanju da preuzme vlast nad bivstvujućim? Neočekivano i pre svega nepredviđeno, čovek se, iz bivstvovanja bivstvujućeg, suočava sa zadatkom da preuzme vlast nad Zemljom.” [2].
[Ovo predstavlja] jednu imperijalistički avanturističku filozofiju – a ovde moram priznati da sam napokon mogao da se oslobodim ovakvog ideološkog konteksta i napredujem do progresivnog logičkog pozitivizma i u krajnjem do marksističke dijalektike, što je obeležje obrazovnog puta većine onih koji, zbog vlastitog klasnog položaja nisu nužno morali da se udube u praksu proletarijata, ali kojima pozli kada upoznaju svoju vlastitu klasu i sopstvene klasne saputnike odnosno njihove laži i koruptivne stavove, pomoću kojih svakodnevno tlače i sebe i proletarijat do neprepoznatljivosti. No, ipak bi trebalo primetiti da ove laži ne predstavljaju još uvek ideologiju, jer su u laži kratke a u ideologiji duge noge; ideologije su podmukle. Sve što možete čuti kada ste deo vladajuće klase su naprosto glupe i zatucane laži – od palanačkih glavešina CDU-a, od studentskih savetnika i magistrata koji se teše u vinu blaženoj solidarnosti, dok se u realnosti jedan prema drugom ophode kao vukovi. Po tom pitanju u vladajućoj klasi se ništa nije promenilo.
Međutim, potpuno je druga stvar razotkriti ovakve ideologije. Ovde moram reći da je Hajdeger (koga je Adorno uništio sa “žargonom autentičnosti”) postao jedna od odlučujućih ideologija vladajuće klase – ideologija koje ni danas nisu izgubile ništa od privlačnosti. [To je razumljivo] kada se uzme u obzir da je on pred svetsku ekonomsku krizu 1928/1929 slavio bivanje ka smrti a time anticipirao imperijalistički rat koji je Hitler pokrenuo 1939, da je propovedao odlučnost koja nema pojma za šta se odlučuje ali da se uvek nekako vezivala za Firera. Potom je propovedao određenu vezu nakon 1945, a bez da je rekao na šta bi se trebalo vezati kako bi učinio veze sa CDU-om sve čvršćima. Sigurno će već i danas izvesti nekakav trik sa bićem [Seinstrick], nakon što su Štraus i Kiezinger bačeni u zaborav bića, odnosno izbačeni iz vlade, kako bi razjasnio da biće zapravo svetluca i u Brandu, Veneru i Šelu.”
N. B. Ovakva kritika bi mogla biti informativna i iz ugla današnjice. Između ostalog, prema Kralu, čak je i prva “velika koalicija” između SPD i CDU — partija kojima je pripadao u različitim trenucima svog života — bila proizvod recesije koja je zadesila Zapadnu Nemačku 1966. godine
Prevod sa nemačkog: Aleksandar Matković
Nemački original:
Die rückständigen und feudalen Ideologien, die es immer noch gibt, können sich so läutern, dass sie zur herrschenden Lehrmeinung in den Instituten, den Akademien und den Universitäten werden: Von der Mystik des gefälschten siebten Buchs Mose war es kein weiter Weg für mich, um in dem Fach, in dem ich studiere, zur theoretischen Selbstbestimmung zu finden, nämlich zu Martin Heidegger. Und hier möchte ich, um klarzumachen, von welcher Art Ideologie man sich in diesem Zusammenhang lö sen musste, ein Zitat bringen. Heidegger schreibt in den »Holzwegen«: »Der Mensch, dessen Wesen das aus dem Willen zur Macht gewillte ist, ist der Übermensch. Das Wollen dieses so gewillten Wesens muss dem Willen zur Macht als dem Sein des Seienden entsprechen. Darum entspringt in eins mit dem Denken, das den Willen zur Macht denkt, notwendig die Frage: in welche Gestalt muss sich das aus dem Sein des Seienden gewillte Wesen des Menschen stellen und entfalten, damit es dem Willen zur Macht genügt und so die Herrschaft über das Seiende zu übernehmen vermag? Unversehens und vor allem unversehen findet sich der Mensch aus dem Sein des Seienden her vor die Aufgabe gestellt, die Erdherrschaft zu übernehmen.« (Frankfurt 1950, S. 232)
Eine imperialistisch abenteuernde Philosophie – und ich muss sagen, dass ich aus diesem ideologischen Kontext schließlich mich lösen und zum fortgeschrittenen logischen Positivismus und schließlich zur marxistischen Dialektik übergehen konnte, was auch den Bildungsgang vieler derjeniger kennzeichnet, die es von ihrer Klassenlage her eigentlich nicht nötig haben, sich der Praxis des Proletariats zuzurechnen, denen aber Übelkeit ankommt, wenn sie ihre eigene Klasse und ihre eigenen Klassengesellen kennenlernen, nämlich ihre Lügen und korrupten Einstellungen, mit denen sie täglich sich selber und das Proletariat bis zur Unkenntlichkeit unterdrücken. Wohlgemerkt, diese Lügen sind noch nicht Ideologie, denn Lügen haben kurze und Ideologien lange Beine; Ideologien sind verschleiernd. Was man selber in der herrschenden Klasse, wenn man ihr Mitglied ist, zu hören bekommt, das sind einfach dumme bornierte Lügen – bei den Kleinstadt-Honoratioren der CDU, bei den Studienräten und den Amtsgerichtsräten, die sich einer weinseligen Solidarität versichern, in Wirklichkeit aber wie die Wölfe untereinander sind. Da hat sich in der herrschenden Klasse nichts geändert.
Eine ganz andere Frage ist es, diese Ideologien zu entlarven – und hier muss ich sagen, dass Heidegger (das, was Adorno als »Jargon der Eigentlichkeit« destruiert hat) einer der entscheidenden Ideologien der herrschenden Klasse geworden war -, Ideologien, die noch heute ihre Attraktion nicht verloren haben, wenn man bedenkt, dass er vor der Weltwirtschaftskrise von 1928/29 das Sein zum Tode feierte und damit jenen imperialistischen Krieg vorwegnahm, den Hitler 1939 entfesseln sollte, dass er eine Entschlossenheit predigte, die nicht weiß, wozu sie sich entschließt, und darum immer an den Führer sich gebunden hat, dass er eine Bindung predigte nach 1945, ohne zu sagen, woran man sich binden soll, um die Bindungen an die CDU umso fester zu machen, und sicherlich wird er auch noch heute einen Seinstrick finden, nachdem Strauss und Kiesinger in die Seinsvergessenheit, d.h. aus der Regierung gesto ßen sind, um klarzumachen, dass auch in Brandt, Wehner und Scheel das Sein aufleuchtet.
[1] “Angaben zur Person”, str. 21-22, originalno u: Hans-Jürgen Krahl, Konstitution und Klassenkampf: Zur historischen Dialektik von bürgerlichen Emanzipation und proletarischer Revolution. Schriften, Reden und Entwürfe aus den Jahren 1966-1970, Frankfurt am Main,Verlag Neue Kritik, 2008.
[2] Nakon prevere u sabranim delima Hajdegera, ovu rečenicu sam locirao u eseju: “Nietzsches Wort ‘Gott ist tot’ [„Ničeova reč ’bog je mrtav’] u nemačkom izdanju: Martin Heidegger, Gesamtausgabe, I Abteilung: Veröffentlichte Schriften 1914-1970, Band 5: Holzwege, Hgb. Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1977, str. 251. U srpskom izdanju, ova rečenica se nalazi u: M. Hajdeger, Šumski putevi, prev. Božidar Zec, Plato, Beograd, 2000, str. 196. Prevod iznad je citiran prema srpskom izdanju. Poređenja radi, moj prevod – pre nalaženja citiranog izdanja – je glasio ovako: “Čovek, čija suština se hoće iz volje za moć, je natčovek. Htenje ove hoteće suštine mora odgovarati volji za moć kao bića bivstvujućeg. Stoga, zajedno sa mišljenjem koje misli volju za moć, nužno se pojavljuje pitanje: u kom se obliku mora postaviti i odvijati iz bića bivstvujućeg htena suština čoveka, da bi udovoljila volji za moć te stoga mogla preuzeti vlast nad bivstvujućim? Iznenada i pre svega nenadano, čoveku se iz bića bivstvujućeg suočava sa zadatkom da preuzme vlast nad zemljom.”
aleksandarmatkovic.wordpress.com 