Poslednja modernizacija Vojvodine: prisajedinjenje 2016-2018.

Napomena: tekst je izvorno objavljen na sajtu Rex centra 2018. godine.

Prema zvaničnoj ideologiji, ovako bi trebalo da je izgledala zima u Vojvodini: usled opšte radosti prilikom stogodišnjice prisajedinjenja Srba iz Vojvodine sa njihovom braćom iz matice Srbije, Aleksandar Vučić je 25. novembra u Novom Sadu otkrio spomenik Kralju Petru I. Pored ovog događaja, istog dana je otvoren i Muzej Prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji, Svečana akademija u Srpskom Narodnom Pozorištu, dok je prethodnih dana u Novom Sadu otvorena izložba “1918”, a u Rumi obeležena stogodišnjica Velikog narodnog zbora i  prisajedinjenja Srema Kraljevini Srbiji. “To je bila odluka kojom je ujedinjeno srpstvo s obe strane Save i Dunava”, koje, nema “većeg uspeha u poslednjih 200 godina od prvih ustaničkih dana.”, kako se čulo u govoru koji je prilikom svečanosti u Srpskom Narodnom Pozorištu održao predsednik Aleksandar Vučić. Prema medijima, Vučić je poentirao “da nikada nikome drugom do Srbiji Vojvodina neće pripadati”! Predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović je citirao deklaraciju “prisajedinjenja” koja garantuje ravnopravnost “svim slovenskim i neslovenskim narodima koji sa nama žive” koja je rezultat “viševekovne borbe” koliko i “pobedonosnog hoda srpske vojske”. Prilikom svečanosti je ovaj narativ samo potvrđen prisustvom Milorada Dodika koji je “Srbin, a ne bosanski Srbin”, prema svojoj vlastitoj interpretaciji. Ovo je atmosfera pojačana i nedavnom famom oko toliko najavljivane produkcije filma “Kralja Petra I”.

Međutim, šta se ovde smatra pod razjedinjenim “srpstvom” koje se prisajedinilo tek 1918.? Na ovo ne postoji jedan jedinstven odgovor. Kao prvo, širom austrougarske monarhije, sami “narodni saveti” koje Mirović citira, imali su različite interpretacije toga šta je njihov vlastiti narod, kao što ih je imao i carski dvor u različitim periodima vladavine. Drugim rečima, “državno razumevanje narodnosti se razlikovalo od lingvističkih ili etničkih pojmova koji su kasnije postali poznati u devetnaestovekovnoj Evropi, koliko i od elitističkih pojmova nasleđenih iz prethodnih vekova.”[1]. Poput “univerzalnog građanstva” Francuske, na temelju koje je 1811., i donet prvi Opšti građanski zakonik u Austrougarskoj, “građanstvo” nije oduvek podrazumevalo opštu pripadnost. Tako, jedna “natio Hungarica” nije podrazumevala ukupno stanovništvo Mađarske teritorije, naprotiv. Prema Piteru Judsonu, ono je podrazumevalo pre svega malobrojnu, ali vrlo uticajnu mađarsku aristokratiju. Slično važi i za ostale “narode”, poput ovih u tadašnjoj Vojvodini. Ilustracije radi, za razliku od jedinog “naroda” koji je mogao da formuliše svoje političke zahteve – a to je bila pismena aristokratija – prema vojnom cenzusu iz 1770.-71., tadašnji seljaci usled odsustva osnovne pismenosti “neretko ne znaju ni svoja imena niti godine”[2]; stvari se nisu drastično promenile ni posle ukidanja prinudnog rada u tada pretežno feudalnoj monarhiji (uz punu nadoknadu gubitka za veleposednike. U kontekstu tranzicije iz feudalizma u kapitalizam takve oblike rada je analizirao i Marks u odeljku o “kurjačkoj gladi za viškom rada” na primeru Podunavskih kneževina[3]). Stvari se nisu promenile ni 1884., kada je Zakon industrije i zanata predviđao radno vreme od 16 časova, iako se neretko radilo i po 18 časova dnevno, dok su cene radnog sata opadale širom vojvođanske periferije usled krize 1876-77[4]. Čak ni kada su se organizovali u narodne zborove, novonastali radnički pokreti u Vojvodini ni u novoj jugoslovenskoj kraljevini nisu imali previše uticaja na budućnost svoje klase: odmah po priključivanju Srbiji, umesto političkog oslobođenja, desila se restauracija starog administrativno-teritorijalnog aparata pomoću francuske i srpske vojske. Ministarski savet razrešava dužnosti Narodnu upravu, Narodni Savet i Narodnu skupštinu Vojvodine 07. marta 1919., dok se narodna veća i odbori koji su pored nacionalnih manjina sadržavali deo predstavnika radničkog pokreta koji ulaze u štrajkove, zatiru[5].

Za vojvođansko radništvo se zato nova situacija nije razlikovala puno od stare. Naprotiv: „Situacija u Kraljevini Jugoslaviji u izvesnom smislu podseća na trenutnu situaciju Srbije. Interes kapitalističkih krugova u Kraljevini Jugoslaviji bio je isprepleten kako sa plasmanima stranog kapitala, koji su tada zadobili džinovske razmere, tako i sa interesima vlasti. Stvaranjem Jugoslavije su se uvećali strani kapitali čemu je pogodovala jeftina cena radne snage, nepostojanje zakonskog okvira koji bi štitio radnike kao i pogodna carinska politika koja je omogućavala ostvarenje velikih ekstraprofita stranim investitorima. Veštačka konjuktura na internacionalnom tržištu sirovina stvorena usled naoružavanja imperijalističkih sila u međuratnom periodu doprinela je plasiranju stranog kapitala u jugoslovensko rudarstvo. Takođe, strani kapital je dominirao i u bankarskom sektoru sa preko 20 formiranih banaka zbog čega Narodna banka nije mogla imati nezavisnu kreditnu politiku. Država je bila zavisna od stranih zajmodavaca i od potrebe oslanjanja antinarodnih režima na inostranstvo pri čemu su korumpirane strukture vlasti bile isprepletene sa krupnim kapitalom. Kako je država garantovala stranom kapitalu nekontrolisano velike profite, uvođenje socijalnog osiguranja značilo je za vlast slabljenje stranog tutorstva i potencijalnu obustavu investicija. Ipak, prolongiranje Zakona o radnjama i Zakona o socijalnom osiguranju omogućilo je stranom kapitalu opstanak. Međutim, pooštrena devizna ograničenja u periodu pre Drugog svetskog rata značila su teškoće za izvoz profita te je strani kapital veliki deo svojih profita plasirao u nova jugoslovenska preduzeća.“[6]

Sve ovde rečeno se zaboravlja i to iz jednog dobrog razloga: kvari večito jednoličnu sliku “naroda” Srbije, utkanog spretno u njen državni narativ: dok se u tom narativu sami “Srbi” pojavljuju kao jedinstvena i, pre svega, večna kategorija, zaboravlja se ili se zapostavljaju realnosti donjih slojeva tog istog “naroda” koji se tada nalazio između odlaska feudalizma i nastanka kapitalizma. Zato ovde važi ista ocena koju je kanadska istoričarka Elen Meiksins Vud dala za ulogu seljaštva pri tranziciji iz feudalizma u kapitalizam: tu nije reč ni o kakvom “oslobođenju” seljaka od političke dominacije vlasnika, nego o oslobađanju samih vlasnika koji su “sebe potvrđivali kao nezavisnu silu spram zahteva monarhije“[7].

Ova istorijska socio-ekonomska kompleksnost i njen determinišući uticaj na događanja u svom i vremenu nakon „prisajedinjenja“ nisu slučajno nepostojeći u zvaničnim narativima, oni su jednostavno izbrisani jer zloguko podsećaju na prirodu i funkciju sadašnje vlasti i sistema u koji veruju i koji opslužuju.

2016–2018.

     Nasuprot državnog narativa Srbije, kontra-naracija takozvanih „autonomaša“ izgleda ovako: Vojvodina je „kolonizovana“, predstavlja „poslovni potez“ ili čak „ratni plen“ dok je u tom istom Srbija u istom narativu jedna jedinstvena kolonizatorkska celina bez ostatka. U istom duhu je protekla i ovonovembarska varijacija na temu „autonomije“. U zajedničkom saopštenju za medije od 25. novembra, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i predsednik Vojvođanske partije Aleksandar Odžić su ocenili da obeležavanje stote godišnjice priključenja Vojvodine Srbiji služi samo za to da se ne pita ’gde su pare’: „Danas nema Zakona o finansiranju Vojvodine, u Banatu nema pijaće vode, putevi su u rupama, vozovi ‘jure’ 25 kilometara na sat, privredni giganti su uništeni, a gradovi i sela zapušteniji nego ikada. Vojvodinu godišnje napusti 20.000 ljudi. Za godinu dana nestane cela Senta”[8].

     Možemo se zapitati na koji se način ovakav narativ poklapa sa političkom stvarnošću samih „autonomaša“: na primer, sa privatizacijom 188 preduzeća, među kojima su i novosadski giganti poput „Petra Drapšina“ ili „Neobusa“, guranje „Razvojne banke Vojvodine“ pod stečaj koliko i desetogodišnji slučaj „Jugoremedije“, razni pokušaji privatizacije poslednje državne Luke „Novi Sad“ te negativne pokrajinske reakcije na studentske proteste protiv Bolonje od 2011., i urbanih inicijativa protiv investitorskog urbanizma pa sve do rušenja Kineske četvrti. Pro-evropsko lice „građanske“ Vojvodine je retko nalazilo za shodno da posluša svaku kritiku „odozdo“, a zato nije ni slučajno što Liga Socijaldemokrata Vojvodine nije sprečila nijednu od privatizacija, naprotiv: daleko pre SNS-a, „građanska“ Vojvodina je bila ta koja je prećutno naturalizovala takvu politiku i pasivizovala svoj političko-parlamentarni „monopol“ na domaći otpor.

     „Preuzimanje vlasti“ 2016. je izazvao kratak talas protesta povodom izmena kadrova u Radio-televiziji Vojvodine i to je bio samo vrh ledenog brega iste izmene kadrova u Muzeju Savremene Umetnosti (preduslov osnivanja Muzeja Prisajedinjenja) i problema koji su imali Nezavisno društvo Novinara Vojvodine i mnoge druge institucije. Međutim, ova politika SNS-a i „čišćenja“ kadrova teško da se može odvojiti od ekonomskih politika SNS-a. Zaista, ako pogledamo samo zadnje 2 godine u Novom Sadu, ekonomske politike SNS-a izgledaju kao ogledalo Beograda u malom: megalomanski građevinski projekti poput „Promenade“ i „Kreativne četvrti“ slede istu logiku fijaska „Beograda na vodi“, „Prestonica kulture“ i uvoženje istorijskog revizionizma sa „Kraljem Petrom I“ i čišćenje kadrova prate istu logiku koja se već odvila u Beogradu mnogo pre toga, toliko bi trebalo da je očigledno; međutim, ta ista logika podrazumeva odustajanje od domaćih investicija što prati dalje gašenje državnih preduzeća poput „Eletkrovojvodine“. A to je ista logika koja je pratila ekonomsku politiku DS-a i LSV-a: odustajanje od domaćih investicija. LSV i SNS su zaista „modernizovali“ Vojvodinu u punom smislu te reči, ali sa prepuštanjem privrede anarhiji stranih investicija, naličju izostanka domaće investicione politike. Preko 40% svih stranih investicija u Srbiji se slivalo u Vojvodinu, čija Pokrajinska vlada je preduhitrila trenutnu politiku putem otvaranja industrijskih zona širom Vojvodine i uvođenjem besplatnog zakupa zemljišta za tzv. „greenfield“ i „braunfield“ investicije te kreditiranja investitora preko Razvojnog Fonda i Fonda za podrušku investicija u Vojvodini[9]. Za sve ovo se tadašnji predsednik vlade Bojan Pajtić hvalio kako je dobio tri godine zaredom nagradu „Financial Times“-a. Međutim, deo takvih investicija predstavljaju i francuska firma „Lafarž“ za koju se, nakon što je otvorila pogon u Beočinu gde je smanjila broj radnika i digla plate svojim menadžerima, ispostavilo da koristi deo svojih profita radi finansiranja oružanih grupa poput ISIS-a u Siriji, dok su se šikaniranja i napadi na domaće radnice i radnike odvijali i u Drekslmajeru u Zrenjaninu. Slučaj „Jugoremedije“ je verovatno najstariji i najbolje istražen od svih, gde su se u jednom trenutku hemijski radnici sukobljavali sa državnom policijom i psima čuvarima zbog prisilnog preuzimanja fabrike od strane stranog investitora, od kojih su se branili puškama napunjenim diureticima[10]. Zapravo, većina stranih investitora pripada nevladinoj organizaciji „Foreign Investor’s Council“ koja redovno doprinosi kršenju zakona o radu[11], a koliko su ovakve investicije za privredu predstavljale negativnu kulminaciju, vidljivo je i po njihovim vlastitim učincima. Kako piše Ivan Radenković: „U periodu od 2008. do 2016. negativan prirast bruto domaćeg proizvoda od 176 miliona evra praćen je porastom spoljnog duga od 4,6 milijardi evra. Prosečna stopa privrednog rasta u ovom periodu je 0,6%, dok je rast spoljnog duga 6,4%. U 2016. godini je učešće kamate (po osnovu servisiranja spoljnog duga) u BDP-u iznosilo 3,9%, dok je rast BDP-a bio 2,7%. Zajedno sa otplatom učešće je iznosilo 16,5% (7). Celokupna privreda zapravo radi samo za plaćanje kamate, mada joj ni to ne uspeva.“

     Stoga, sve što je SNS radio Vojvodini od 2016. nije ništa drugo do završavanje poslednje „modernizacije“ Vojvodine: ove neoliberalne „modernizacije“, integracije u evropsko i svetsko tržište, čiju cenu je platilo isto ono vojvođansko seljaštvo i radništvo koje ostaje izvan vidokruga za obe strane „srpstva“ i njihovog, takozvanog, „prisajedinjenja“. Otpor istom zato dolazi od dole i to upravo sa onih mesta koja su obe ove strane otpisale – u privatizovanim fabrikama, građanskim pokretima i urbanim inicijativama, odakle otpor jedino i može doći danas[12] – i time se načinje njihovo prikrivanje. U vreme Demokratske Stranke, ove politike je podupirala i sama Liga Socijaldemokrata Vojvodine, ista ona koja se danas utapa u pro-evropsko krilo Srpske Napredne Stranke, čiju koaliciju ojačava na lokalu, umesto da je slabi. U pozadini celog njenog narativa operiše jedan ideološki trik: dok je sama sprovodila istu neoliberalnu „modernizaciju“ koju danas prepoznajemo u SNS, ista „građanska“ Vojvodina se žali SNS-u za srpsku kolonizaciju Vojvodine. Zato se u pozadini starog vojvođanskog narativa krije lažna i suštinski anahrona ideja kolonizacije koja nudi pojednostavljenu sliku vojvođanskog „naroda“ isto koliko je i državna ideologija Srbije „narodna“: ona im pruža iluziju obostrane legitimnosti. Zato se ovaj narativ nije promenio ni nakon sklapanja koalicije LSV sa SNS: ceo narativ „potlačene Vojvodine“ se odnosio isključivo na njene parlamentarne predstavnike i kao takav je već unapred bio otvoren ka sklapanju paktova sa tzv. „centralom“. Dok pričaju o Habzburzima i Kralju Petru I, i Liga i SNS zajedno nastavljaju započetu retrogradnu modernizaciju Vojvodine. Zato nema nikakve novine tvrditi da je diskurs autonomije u Vojvodini oduvek zavisio od podrške iz Beograda; ova koalicija je tek površina jednog višedecenijskog odnosa.

     Ni u državnoj ni u „regionalnoj“ ideologiji nema politički artikulisane razlike između starih devetnaestovekovnih imperija i savremene svetske privrede; kao da se izgubilo preko 200 godina razlike između habzburškog feudalizma i svetskog kapitalizma. Ovo je ideološka potka prisnog odnosa koji nijedna strana ne želi da prizna, kao što obe ne žele da priznaju da su jedini ljudi koje „tlače“ upravo svoj vlastiti radnici: zagonetka čitavog odnosa se zato može rešiti tek ukoliko posmatramo Vojvodinu ne u okviru „tlačiteljskog“ odnosa Srbije (u kojem i sama učestvuje), već kao deo svetske privrede: svetske privrede i evropskog tržišta čiji sve veći raspad se dešava upravo tokom 2016.–2018., kada se obe partije integrišu, a SNS preuzima ono što mu je Liga ostavila u nasleđe[13]. „Prisajedinjenje“ zato predstavlja samo kratak simbolični trenutak u jednom procesu koji ih suštinski povezuje tako što ih površinski udaljava, ali praveći lažne retoričke talase i to na području (uglavnom zajedničke) ideologije. Zato se, nasuprot ovome, možemo sa pravom zapitati ne postoji li saučesništvo te „autonomne Vojvodine“ u pogledu svojeg vlastitog porobljavanja, a pre svega svoje radničke klase, iste klase kojoj se vezuju ruke, dok se u Srbiji naziva „narodom“? „Prisajedinjenje“ sistemu opresije i eskploatacije je stoga adekvatno ogledalo vlasti, bilo onih koje ga kičerajski slave ili onih koje ga uzvišeno proklinju danas. A njihov zajednički imperativ je prećutkivanje i zabašurivanje perioda i sistema koji je jedini obezbeđivao koliko toliko pristojnu autonomiju u koliko toliko pristojnoj republici – njegovo ime je samoupravni socijalizam.

---

[1] Judson, P. M. The Habsburg Empire: A New History. (The Belknap Press of Harvard University Press, 2016), str. 48.

[2] Ibid., str. 39.

[3] Kapital. Karl Marx. (Beigradski izdavačko-grafički zavod, 1979), str. 212–218.

[4] Čobanski, M., Golubović, Z. & Kumanov, Ž. Novi Sad u ratu i revoluciji 1941-1945. Knjiga I. (Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1976), str. 21.

[5] Ibid., str. 48.

[6] Bilans stanja – doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji. (Centar za politike emancipacije, 2015), str. 235–236.

[7] Wood, E. M. Democracy Against Capitalism. (Cambridge Univeristy Press, 1995), str.: 204. Ovo je ista vrsta ambivalentnosti koju je pokazala i revolucija u Francuskoj: tokom Francuske revolucije, već od oktobra 1789., dok su još trajale borbe oko pitanja suvereniteta i izbornih principa, Ustav je predvideo račvanje i deljenje „naroda“ na dve kategorije, naime, na muškarce preko 25 godina starosti koji su plaćali godišnje takse i poreze te sticali time pravo da glasaju i bivaju izglasani, s jedne strane, i sve ostale koji ta prava nisu imali: na aktivno i pasivno građanstvo. S ovom razlikom, “Revolucija je od početka pokazala ambivalentnost prema tome ko je zapravo narod. Dok je narod u apstrakciji bio suveren, Ustav je namerno sve atribute te suverenosti stavio u ruke samo i isključivo aktivnim građanima”, Mitchell, C. J. The French Legislative Assembly of 1789. (Brill), str.: 111. Ovo je prethodilo gorepomenutom građanskom zakoniku Francuske, čiji sadržaj je uticao na stvaranje tzv. “Allgemeines bürgerliches Gesetzbuch” – Opšteg građanskog zakonika, u Austrougarskoj 1811. Oba su garantovala u načelu pripadnost građanstvu svima bez obzira na razlike i time jednakost pred zakonom po prvi put u istoriji.

[8] Pored ovog saopštenja, niz polemičkih tekstova se razvijao sa sličnih polazišta: analizirajući događaj, u tekstu „Proslava ’prisajedinjenja’: još jedan zamrznuti konflikt u šteku?“ od Maje Leđenac i Norberta Šinkovića lamentuju nad današnjim gubitkom autonomije koji bi se mogao napokon nadoknaditi donošenjem „zakona i ostalih pravnih dokumenata“; isti motiv je prisutan i u tekstu čiji naslov glasi „Vojvodina – poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće“ od Dinka Gruhonjića; dok se, prema članu predsedništva Lige Socijaldemokrata Vojvodine Milivoju Bešlinu, Vojvodina „tretira kao ratni plen“, a čija „borba tek predstoji“.

[9] „Greenfield“ investicije su obično one investicije koje otvaraju nova postrojenja unutar neke strane zemelje, dok „braunfield“ podrazumevaju upotrebu postojećeg, ali oštećenog ili na drugi način narušenog, zemljišta ili infrastrukture.

[10] Musić, G. Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013. (Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2013), str. 54.

[11] Više o tome na: Radenković, I. Foreign Direct Investments in Serbia. (Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016), str. 16.

[12] Zato nije ni čudo što ni LSV ni SNS ne primećuju ili neće da primete, a kamo li prihvate, sva ona politička kretanja koja širom Evrope pokazuju okretanje istih prekarnih radnika i stanovništva dalje od parlamentarne demokratije koju s pravom krive za uvođenje neoliberalnih politika štednje i prelazak na samostalne organizacione oblike. Kao da je Evropa kakvu su zamislili ostala upravo tamo gde je nastala – u mašti. 

[13] Novi Sad je iskusio to tek u vreme njihove zajedničke integracije prilikom izmena kadrova u Radio-televiziji Vojvodine koji je bio tek vrh ledenog brega iste izmene kadrova u Muzeju savremene umetnosti (preduslov osnivanja Muzeja Prisajedinjenja čemu je opet preduslov bio zajedničko gutanje i višegodišnje „varenje“ Muzeja revolucije u Muzeju savremen umetnosti  i problema koji su imali Nezavisno društvo Novinara Vojvodine i mnoge druge institucije. Sve se smirilo nakon koalicije, naravno, premda na štetu njihovih vlastitih pojedinaca.