Od marksističkog pogleda na aktivizam bi se moglo iznenađujuće dosta naučiti. Elem, ko god bude želeo da istraži, shvatiće kako su komunisti ili marksisti pa čak i filozofi reagovali na pojavu aktivizma: negativno. Ovo bi moglo izazvati iznenađenja. Za početak, neko bi se mogao s pravom zapitati šta bi marksizmu moglo da smeta kod aktivizma? Nije li paradoksalno da marksistima smeta aktivizam? Uostalom, nije li marksizam upravo bio usmeren na društvenu promenu od početka? Zašto bi bilo čudno govoriti o marksizmu i aktivizmu ako oboje ciljaju na društvenu promenu?
Marksizam i aktivizam
Iz gorenavedenog bi trebalo da bude jasno da bi trebalo uvesti par razlika između aktivizma i promene celokupnog društva. Prvo, aktivizam ne mora nužno voditi do društvene promene ili čak može biti reakcionaran. Nedavno preminuli nemački poznavalac Marksa, Robert Kurz – inače jedna od početnih inspiracija u ranom razvoju levice na Balkanu širom Vojvodine i Hrvatske – je čak kritikovao šovinizam u aktivizmu, pominjao tretman žena u društvenim pokretima, u Nemačkoj antisemitizam i slično. Ovo su postale čak tabu teme, ali ne bi trebalo da budu jer one predstavljaju upravo realnost na terenu.
Međutim, ako se zagrebe malo, ispostavlja se da kritika aktivizma ima dublje i mnogo složenije, ali dragocene korene u marksizmu. Recimo, Amadeo Bordiga, osnivač Komunističke partije Italije nazvao je aktivizam „bolešću radničkog pokreta koja zahteva neprestani tretman“. Prema njemu, onaj koji zagovara aktivizam uvek tvrdi da “zna” konkretne uslove političke borbe, ali je zapravo nesposoban da ih proceni jer po definiciji precenjuje sopstvene “subjektivne faktore”. Francuska Organisation des Jeunes Travailleurs Revolutionnaires (Organizacija mladih revolucionarnih radnika), inspirisana Situacionističkom internacionalom, izdaje 1972. godine studiju Le Militantisme – Stade Supreme De L’alienation (Aktivizam – najveći stupanj otuđenosti) u kojoj kritikuje “aktivizam” kao buržujsku zamenu za društvenu promenu odnosno revolucionarni pokret. Adorno kritikuje aktivizam zbog njegove „neposredovanosti“. Kako bi ovo naglasio, u eseju o rezignaciji ,Adorno čak koristi izraz “Aktionismus” odnosno “akcionizam” koji za njega predstavlja pseudoaktivnost. „Pseudoaktivnost je, uopšte uzev, pokušaj da se sačuvaju enklave neposrednosti usred pretežno isposredovanog i okoštalog društva“ (str. 291).
Zadržimo se kod Adorna, jer se kod njega može najbolje videti u čemu je problem – uprkos inače razočaranom stavu jednog građanskog mislioca. Naime, čitava poenta marksizma je da emancipacije odnosno alternativnog društvenog oblika nema bez kritike njegovih ekonomskih osnova. Otuda kritika građanskog društva odnosno političke ekonomije koja ga proučava. A ono što je Adornu zasmetalo je guranje u drugi plan osnovnog karaktera kritike političke ekonomije: misliti društvo kao celinu.
Adornov tekst se ne zove uzalud “Rezignacija”. Ukoliko ozbiljno shvatate društvenu promenu, aktivizam će vam retko pomoći – ovo je njegova poenta. On upućuje na to da kod aktivizma postoji mnogo dubljih problema od pukog razočaranja. Adornova kritika je paradoksalno konzervativna, gotovo kao Bordiga lepim rečima. On kritikuje aktivizam jer ovaj obećava lažnu promenu koja se nikada ne ostvaruje – instant promenu na “pucketanje prstiju” a koje ja zapravo u 90% slučajeva nemoguća. Adornova logika je: zbog anarhičnog sistema koji je posredovan tržišnim razmenama i odnosima proizvodnje, ukratko logikom vrednosti i akumulacije, nemoguće je postići individualnu promenu putem neposrednog aktivizma. Potrebno je analizirati puteve posredovanja robnog društva. Ukoliko želite da promenite društveni odnos onda je trasiranje načina na koji je to društvo povezano zapravo jedini put. Ukolko želite promenu, bez kritike političke ekonomije je nećete dobiti. Ovo je unutrašnja granica samog aktivizma i ona nema veze sa razočaravanjem u društvene promene[1]. Zapravo, moglo bi se reći da je praznom aktivizmu neuspeh u krvi. Moglo bi se reći da je razlog za to činjenica da reprodukuje strukturu liberalnog društva u kom je aktivan. Ali o tome posle.
Poreklo aktivizma
Zanimljivo je da je do istog zaključka, ali iz ugla aktivizma, došla Astra Tejlor, jedna od najpoznatijih američkih aktivistkinja koja je učestvovala u organizovanju jednog od ili možda najpopularnijeg pokreta posle krize 2008: Occupy Wall Street. Upravo iz ugla razočaranja.
Nakon propasti Occupy Wall Street-a, Tejlor je počela da radi na nečemu nalik istoriji aktivizma. Rezultat njenog istraživanja bi se mogao ukratko sažeti: sa omasovljavanjem aktivizma, izgubljen je njegov smisao:
“Naime, za razliku od termina „organizator“, čiji su koreni nedvosmisleno u sindikalnoj i radničkoj politici, „aktivista“ ima mutno poreklo. Odavno povezan s nemačkim idealističkim filozofom Rudolfom Ojkenom (Rudolf Eucken), ovaj se termin ponekad koristio da bi se opisale pristalice Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata. […]. Ranih šezdesetih godina prošlog veka, New York Times opisuje Bertranda Rasla (Bertrand Russell) i Rajta Millsa (Wright Mills) kao „aktiviste“ (Taylor, internet).”
Prema Tejlor, uz širenje ‘aktivizma’ nastupila je i redukcija njegovog značenja. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina politike identiteta doprinose širenju pojma „aktivista“. Međutim, ovo proširenje „aktivizma“ odvijalo se na štetu njegovog vlastitog političkog sadržaja, kao i međusobno potpuno različitih političkih akcija koje su se nekada mogle podvesti pod socijalističke, sindikalne ili feminističke označitelje. Ukratko, kada se „aktivizam“ prvi put pojavio na političkoj sceni, on ne samo da je proširio svoje značenje da bi obuhvatio međusobno različite političke sadržaje, nego je zahvaljujući njemu i smisao političkog sadržaja po sebi u svakodnevnom jeziku postao manje diferenciran i stoga manje jasan nego pre. Otuda za razliku od pojmova abolicionista, populista, sifražetkinja, sindikalista i socijalista – pojmova koji iznose jasan stav u odnosu na neko konkretno pitanje – pojam aktiviste je generička kategorija. Osim toga što podcrtava ulogu individue, on retko kada označava išta više: „Iako postoje značajni izuzeci, mnoge struje suvremenog aktivizma rizikuju da upadnu u zamku individualizma. Suprotno tome, organizovanje je po definiciji kooperativno: ono nastoji da proširuje bazu, te da izgrađuje i praktikuje zajedničku moć“ (Taylor, internet).
Njenoj istoriji bi se mogao dodati gorepomenuti niz marksista i komunista. Ne začudo, ove kritike nastaju oko prelomne tačke 1968. godine, kada je studentski aktivizam sa vlastitom spontanošću ozbiljno počeo da se javlja kao zamena odnosno konkurencija promišljenom i organizovanom prevazilaženju tržišnog društva odnosno društvenoj promeni. Drukčije rečeno, one kritike nastaju u momentu kada komunističke partije doživljavaju polako svoje vlastite pasivizacije.
[1] No, po Adornovoj logici, “aktivizam” bi uz sve mane, u tom smislu bio adekvatniji feudalizmu gde bi se vlast mogla osvojiti pukim udruživanjem i logikom napada, ali ne i u kapitalizmu, gde se blokadom jedne tačke ne dotiče cela njegova zgrada. Borba protiv kapitalizma kroz aktivizam je rasparčana borba. Na to bi se moglo nadovezati logikom kojom Adorno ne ide, a to je da govori koje su forme adekvatnije kapitalizmu, a to su kolektivne forme organizovanja. Zbog toga je socijalizam kao vid razgradnje kapitalizma zahtevao promišljanje, a nasleđe toga je negirano u aktivizmu građanskog društva i nije čudo što su komunistički mislioci bili skeptični prema pojavi neorganizovanih građanskih pokreta gotovo svugde.
aleksandarmatkovic.wordpress.com 