Unutrašnja informacija o dolasku građana Kosova u Novi Sad 9. jula 1988. godine – Pokrajinski komitet Saveza komunista Vojvodine

U okviru istraživanja na temu marksističkih centara me zanimao socijalni kontekst pred Miloševićeve mitinge 1988. godine čiju analizu su u okviru naučnog projekta potom radili radnici Centra za političke studije i marksističko obrazovanje “Stevan Doronjski” u Novom Sadu.

Osmog novembra sam u okviru posete Arhivu Vojvodinu naleteo na informaciju kkosoja se nalazila u jednoj od kutija koje pripadaju fondu Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, sa opisom prvog “mitinga solidarnosti” odnosno dolaska Srba i Crnogoraca sa Kosova u Novi Sad 9. jula 1988. godine. Ovo je unutrašnja informacija koji su vojvođanski komunisti dobili u okviru vlastitog komiteta. Dokument je zanimljiv iz nekolikog razloga: prvo, ovo je neobjavljeni tekst iz Arhiva Vojvodine, drugo on daje odličnu hronološku analizu događaja kao takvu, a potom iz ugla vojvođanskih vlasti te u tom slučaju predstavlja raritet.

Uzgred, koliko je događaj ključan govori da je nakon njega usledila tzv. “Antibirokratska revolucija”, Miloševićev miting “Bratstva i jedinstva” na Ušću u Beogradu, a nakon toga i ostali mitinzi po Vojvodini koji su krajem godine doveli do pada vlade Vojvodine. Ubrzo potom će Milošević krenuti u ustavne i privredne reforme (otvaranje stranom kapitalu) i “reforme” SKJ o čemu je na ovom blogu objavljeno nekoliko tekstova.

No, nekoliko zaključaka se mogu izvesti na osnovu ovog dokumenta: prvo, očigledno im je bio da se u javnosti zapostavio položaj Srba i Crnogoraca na Kosovu i pitanje albanskog nacionalizma te da se prešlo na napad na njihovu vlast od strane Slobodana Miloševića. Drugo, na osnovu analize medija koju su izveli, shvatili su da je čitav događaj izrežiran što se inače posle pokazalo kao istinitim (bila je ključna uloga DB i Mihalj Kertesa u naknadnim mitinzima, a Milošević će se upravo na to pozivati 1989. godine). Treće, dokument govori o namernom slomu komunikacije između pokrajinskih vlasti i vojvođanskog Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRNV) sa vlastima u Beogradu neposredno pred sam događaj. O kontekstu dokumenta ću naknado dodati podatke ukoliko ih bude u naknadnim posetama – ovde objavljujem sirov tekst.

(Dokument je dostupan u fondu 334 „Pokrajinski komitet Saveza komunista Vojvodine – Novi Sad (1920-1990), 1940-1990.“ pod naslovom „Informacija o demonstracijama građana Srpske i Crnogorske nacionalnosti sa Kosova u Novom Sadu“, Novi Sad, 10. jula 1988, kutija 1985 [str.1-9 plus naslovna strana]). Sledi transkript dokumenta (tekst je skeniran, a potom OCR-ovan (prepoznavanje fonta) i ručno obrađen. Zadržana je originalna podela na paragrafe. Dodata je interpunkcija, slovne greške su ispravljene, gramatika je korigovana, a tamo gde je tekst bio nejasan ili je bio dopisan hemijskom olovkom, u uglastim zagradama su unete napomene kao i stranice odnosno korekcije radi lakšeg čitanja).

[naslovna strana]

PREDSEDNIŠTVO POKRAJINSKOG KOMITETA SAVEZA KOMUNISTA VOJVODINE

INFORMACIJA

O DEMONSTRACIJAMA GRAĐANA SRPSKE I CRNOGORSKE NACIONALNOSTI SA KOSOVA U NOVOM SADU

Novi Sad, 10. jula 1988. godine

[str. 1] U Novom Sadu je 9 jula 1988 godine od 8 do 15 sati demonstrirala grupa od oko 5oo građana srpske i crnogorske nacionalnosti iz većeg broja mesta sa Kosova Informacije o toku događaja kao i onome što mu je prethodilo dostavljene su blagovremeno predsedništvima CK SKJ i CK SKS. Ova Informacija sadrži šire ocene o demonstracijama grupe građana sa Kosova dok će celovitu analizu sačiniti i utvrditi Pokrajinski komitet SKV na sednici zakazanoj za 13. jul 1988. godine.

Inicijativa za dolazak građana Srpske i Crnogorske nacionalnosti sa Kosova u Novi Sad data je na sastanku podružnice SSRNK 16 mesne zajednice Kosovo Polje održanom 24. juna 1988. godine. Izabran je organizacioni odbor od 6 članova. Tom prilikom, prema pisanju „Borbe“, jedan od organizatora Miroslav Šolević pored ostalog rekao je: „zašto bi smo mi išli u Beograd da pravimo požar… zašto da pravimo požar pred prozor i pred kuću onome koji je uz nas… da vidimo da li se slaže mišljenje vojvođanskog naroda sa mišljenjem vojvođanskog rukovodstva koje obmanjuje celu jugoslovensku javnost.“

Dolazak je najavljen telefonski 1. jula u razgovoru. Miroslava Šolevića sa sekretarom PK SSRNV. Traženo je da se u PK SSRNV prime predstavnici građana Srpske i Crnogorske nacionalnosti sa Kosova.

Nakon najave dolaska usledila su i zvanična reagovanja koja su ukazivala na odnos organa SAP Vojvodine i SAP Kosova prema planiranom dolasku grupe građana sa Kosova. Ni jedan organ društveno-političke zajednice odnosno društveno-političkih organizacija SR Srbije ni tada, a ni kasnije, nije se ogradio prema ovom dolasku uprkos tome što su se od strane Predsedništva SAPV, predsedništva PK SKV i Predsedništva PK SSRNV bili blagovremeno obavešteni o mogućim posledicama dolaska grupe sa Kosova u Novi Sad.

Iz Pokrajinske Konferencije SSRN Vojvodine. 6, jula data je Informacija u kojoj se navodi da PK SSRNV smatra da do dolaska u Novi Sad građana sa Kosova ne bi trebalo da dođe. Iskazana je spremnost da se na uobičajen način prime i saslušaju predstavnici čija bi poseta bila dogovorena sa PK SSRN Kosova. [str. 2] Istovremeno ukazano je da se PK SSRNV ograđuje od mogućih posledica u slučaju masovnog dolaska građana sa Kosova u Vojvodinu.

Predsednik Predsedništva PK SSSRN Kosova Daut Jašanica u izjavi datoj „Tanjugu“ i „Borbi“- 8. jula 1988. godine istakao je da nema potrebe da se ostvari nagovešteni odlazak delegacije Srba i Crnogoraca iz ove Pokrajine u Novi Sad. On je takođe rekao da SSRN Kosova nije zvanično obavešten o odlasku građana u Novi Sad.

Dolazak grupe kosovskih Srba i Crnogoraca realizovan je prema najavama u subotu 9. jula 1988. godine. Na železničku stanicu u Novom Sadu oko 8 sati vozom i putničkim automobilima doputovala je grupa od oko 3oo građana sa Kosova kojoj se prethodno u Beogradu priključilo oko 7o lica iz Beograda i Smedereva. Oni su nosili transparente na kojima je pisalo „Banat i Bačka neće, a Pećinci republiku hoće“ (aluzija na zavičajnu opštinu Boška Krunića), “jedan ustav – jedno društvo”, „jedna vlast za celu Srbiju“, „jedinstvena Srbija – naša sudbina“, „potomci nam neće oprostiti“, „slobodu, ravnopravnost, ustavnost zakonitost, rad, red i mir za sve“, „verujemo u SKJ“, „gubitak Kosmeta – raspad Jugoslavije“, „Srbiji – ustavnu državu“, „jedinstvena Srbija izvesnost Jugoslavije“, „ne damo Kosmet“, „i vi ste sa Kosova“, „SAP da – država ne!“, „da ne prođemo kao Srbi u Albaniji“, „da imamo državu imali bi slobodu“. Jedan građanin je nosio reprodukciju poznate slike Paje Jovanovića „Seoba srbalja“, a svi su skandira[li] parole tokom celog boravka u Novom Sađu – na platou ispred železničke stanice u Novom Sadu. Ovoj grupi ubrzo se pridružilo tridesetak građana iz Vojvodine, pretežno iz Novog Sada. Noseći transparente grupa je skandirala: „jedan ustav za sve“, „hoćemo slobodu“, „Vojvodina – Srbija“, „Kosovo je Srbija“ itd. Jedan broj prolaznika počeo se okupljati po trotoaru, a neki i pratiti kolonu. Građani sa Kosova su se vrlo često i uporno čak i prisilno pokušavajući da ih uvuku u kolonu, obraćali novosađanima koji su ih posmatrali uzvikujući: „zašto se plašite. Pođite sa nama, nećemo se seliti hoćemo se boriti“, „glavu dajemo Kosovo ne damo“, “ko nije sa nama taj je protiv nas“ i sl. Na parole o jugoslovenstvu jedinstvu i slobodi, prolaznici su pozdravljali građane sa Kosova aplaudirajući a najveći broj je mirno posmatrao kolonu.

[str. 3] Demonstranti su izlazili iz kolone, probijali kordon policije i vukli za ruke pojedine novosađane koji su mirno stajali na ulici govoreći im da se ne plaše: „svi smo mi braća“ i sl. Grupa je energično zahtevala da se milicija udalji od kolone, uzvikujući: „milicija nam ne treba“, “nećemo Paraćin“ , “dođite na Kosovo’ i sl.

Još na Železničkoj stanici sa Miroslavom Šolevićem i Mićom Šparavalom kontaktirali su predstavnici Pokrajinske konferencije SSRN Vojvodine i predložili da se u skladu sa telefonskim dogovorom obrazuje delegacija sa kojom bi se obavio razgovor u PK SSRNV. To tada, međutim, nije prihvaćeno, već je traženo da se odredi i odluči mesto na kojem bi se organizovao miting.

Predstavnici organizacionog odbora nisu prihvatili ni predlog da se organizovano prevezu u centar grada, što dodatno govori o osnovnoj nameri dolaska – ne da se razgovara sa PK SSRNV, nego da se javno demonstrira ulicama Novog Sada.

U demonstracijama su se priključili i eksponirali nacionalisti i građanski desničari Vojislav Šešelj, Miroslav Egerić, Dragoijub Petrović, Žarko Ružić i Milica Grković. Pred zgradom Izvršnog veća SAPV, gde se okupilo do 2000 građana, među kojima je bio značajan broj znatiželjnika, govore su održali Miroslav Šolević, Mićo Šparavalo i Ilija Živković iz Vršca. Na skupu je klicano Centralnom komitetu SK Srbije i Slobodanu Miloševiću.

S obzirom da nije udovoljeno njihovom zahtevu da umesto delegacije sa rukovodstvom PK SSRNV bude razgovor na mitingu, grupa sa Kosova se vratila za Železničku stanicu, zaustavivši se pred Skupštinom grada, Gradskim komitetom SKV i zgradom u kojoj stanuje jedan broj funkcionera, među kojima Boško Krunić, Radovan Vlajković i drugi, uzvikujući uvredljive parole: „dole lopovi“, „vile su vam lepe“ , „Kruniću izdajico“, „dole sramna izdaja Đorđa Radosavljevića“, „narod će vam suditi“ i drugo. Napuštajući centar grada grupa Kosovaca je građanima koji su posmatrali kolonu, ne priključujući joj se, uzvikivala: „kukavice, kukavice“, čuli su so i uzvici: „ubićemo Azema, ubićemo Fadilja, dole Vlasi“ i pevane su pesme: „Dapčeviću druže Peko ti se čuješ na daleko“ , „tamo daleko“, „oj Vojvodo Sinđeliću“, „ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“. [str. 4]

Pred Železničkom stanicom Bogdan Kecman; jedan od organizatora protesnih manifestacija, poručio je u govoru da će sledeći put dovesti 50 000 ljudi i da će tu ostati da žive.  

Neposredno po odlasku građana Srpske i Crnogorske nacionalnosti sa Kosova iz Novog Sada, PK SSRNV izdala je saopštenje u kojem je istaknuto da glavni cilj dolaska Kosovaca u Novi Sad nije bilo iznošenje problema sa kojima se suočavaju već uznemiravanje javnosti u Novom Sadu, Vojvodini pa i šire.

Prve vesti u sredstvima javnog informisanja o dolasku grupe građana sa Kosova u Novi Sad objavljene su istovremeno sa izveštajima sa Konferencije SK Kosova pošto je tada održan sastanak podružnice SSRNK 16 mesne zajednice Kosova Polja na kojem je doneta Odluka o odlasku grupe građana Srba i Crnogoraca u Novi Sad. Ovom događaju u delu jugoslovenske štampe dat je izuzetno velik publicitet, a činjenica da je istovremeno sa pripremom demonstracija održana i Konferencija SK Kosova samo je pojačala medijsku pažnju i ođek najave demonstracija u javnosti.

Nakon prvih izveštaja sa sastanka podružnice SSRNK u Kosovo Polju različitim novim najavama koje su, pre svega, sadržale kalkulacije o broju demonstranata koji će doći u Novi Sad, njihovim namerama i sadržaju očekivanih demonstracija u sredstvima javnog informisanja, započeta je svojevrsna kampanja podgrevanja atmosfere da se ide u Vojvodinu i kritike njenog rukovodstva kao separatističkog. Poruke i informacije koje pružaju sredstva javnog informisanja o najavljenim demonstracijama grupe građana sa Kosova otuda se gotovo i ne dotiču teškoća sa kojima se susreće Srpski i Crnogorski živalj na Kosovu, provokacija i pritisak koje i dalje čine Albanski nacionalisti i šovinisti, produženog iseljavanja, već veoma vidno plasiraju iskonstruisane formule za politički napad na Vojvodinu i njeno rukovodstvo.

[Kao primer] primene nekorektnog i neobjektivnog pisanja – najave demonstracija u Novom Sadu – navodimo napis „Politike“ u broju od 30. juna koji obaveštavajući sa Zbora komunista mesne zajednice Vitomirica kod Peći izdvaja deo izlaganja Radovana Radulovića u kome se kaže da je „trenutno najveća kočnica da Srbija dobije prava koja imaju ostale republike, separatistička politika vojvođanskog rukovodstva koja se vodi prema Srbiji. Zato, ako protestvujemo, to treba to da radimo u Novom Sadu – a ne u Beogradu.“ U svojevrsnoj kampanji koja se iz dana u dan sve više udaljava od namere [str. 5] grupe građana sa Kosova da u Vojvodini progovore o nasrtajima iredente na njihov ljudski integritet, zastoje u ostvarivanju Zaključaka sa 9. sednice CK SKJ, potrebi da jugoslovenski Program o Kosovu bude dosledno realizovan. Neki drugi listovi iskonstruisani anketama, prenošenjem mišljenja pojedinih tendenciozno odabranih građana iz Vojvodine pokušavaju da dokažu da narod i narodnosti u Vojvodini ne stoje iza njenog rukovodstva – da se mišljenje običnih ljudi zaobilazi posebno kada je reč o suštinskim pitanjima političkog i ustavnih promena. Tako je Televizija Beograd – uprkos dogovoru TV centara u SR Srbiji, da matični TV centri izveštavaju o zbivanjima u svojoj sredini – u Novi Sad uputila čak dve ekipe ignorišući obavezu i spremnost TV Novi Sad da objektivno izveštava o ovom događaju.

Međutim, sredstva informisanja su pružala i suprotne primene vesti i komentare u kojima je najavljivan dolazak Srba i Crnogoraca sa Kosova u Vojvodinu, a da nisu pravljene smišljene, propagandističke i provokativne kalkulacije o ciljevima koje demonstracije treba da ostvare. Štampa je sporadično (i ne sa istom željom da do kraja o svemu obavesti javnost) pisala i o mogućim neželjenim posledicama i pripremljenim manipulacijama razgovora građana sa Kosova u Novom Sadu: pojedini listovi prenose saopštenje PK SSRNV o njihovom dolasku u Vojvodinu.

Same demonstracije grupe građana sa Kosova u Novom Sadu, jugoslovenska sredstva informisanja pratila su kao izuzetno značajan politički događaj. Demonstracije su prikazane ipak sa toliko prenaglašene reporterske pažnje da je u svakom elementu u mozaiku zbivanja anonimnom „posmatraču“, učesniku i govorniku, poklonjeno izuzetno mnogo udarnog prostora na prvim stranama štampe i udarnim terminima informativnih emisija radija i televizije. „Politika“ i njena izdanja, kao i RTB, učinili su sve da [se] protest grupe građana sa Kosova u Novom Sadu, po svojim propagandnim i informativnim efektima, a konačno i po mogućim i (planiranim i željenim) političkim posledicama potvrdi kao politički cilj koji je sve svoje ciljeve u punoj meri ostvario. U tome ima puno netrpeljivosti i falsifikata (posebno oko broja učesnika u demonstracijama, svesnog zapuštanja podataka o prisustvu eksponiranih nacionalista i pevanja nacionalističkih pesama).

[str. 6]

Ovim je učinjena, međutim, svojevrsna medijska nekorektnost prema samom događaju [pa] čak i prema prvobitnim namerama Kosovaca koji su se odlučili na demonstracije i organizovali ih. Političke interpretirane senzacionalizmom, bojene najžešćim bojama ustavnih razmirica u SR Srbiji, uz pomoć nekih informativnih medija, programirano su prerasle u kampanju kojoj su teškoće Srba i Crnogoraca na Kosovu poslužile i rukovodstvo pokrajine, najdirektnije su „stavljene u spregu“ sa nacionalistima na Kosovu, oklevetani i optuženi za pružanje podrške albanskim nacionalistima i separatistima.

Ukoliko iskrivljenim komentarima u istom uzavrelom, a ne objektivnom realnom i istinitom duhu, informativni mediji nastave da „tretiraju“ ova zbivanja i izvlače „dugoročne i sudbinske pouke i značenja“, neželjene i neprihvatljive političke posledice zbivanja biće tek uvećane. Neželjeni efekti po proces ustavnih promena, aktivnosti na ostvarivanju Zaključaka 9. sednice CK SKJ o Kosovu, kongresnih rezolucija i stavova Konferencije SKJ – otuda
mogu biti još veći.

[Na ovom mestu u dokumentu je dodata rukom ispisana rečenica, crnom hemijskom: „U završnom delu Informacije o demonstracijama građana Srpske i Crnogorske nacionalnosti u Novom Sadu ispred Predsedništva Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine od 10. jula 1988. kaže se sledeće:]

„Pokrajinski komitet SKV, narednih dana, će temeljititije oceniti ciljeve, prirodu, karakter i političke implikacije ovog događaja koji bez sumnje predstavlja moralno najgrublji napad na političko biče SAP Vojvodine i njeno rukovodstvo od kada ona postoji.

Svi prikupljeni podaci nedvosmisleno ukazuju da su demonstracije smišljeno i veoma brižljivo planirane i organizovane, počevši od pravca dolaska i kretanja, ozvučenja, sadržine transparenata i govora. Razvoj događaja dokazao je da nije postojala ozbiljna namera da se govori o problemima na Kosovu i da se vojvođanska javnost upozna sa kosovskom situacijom. Činjenica da nije ni ispoštovan dogovor sa PK SSRNV svedoči da je to bio samo paravan za legalizaciju dolaska.

Ponašanje grupe i njenih predvodnika ukazuje da je postojala namera da se ostvari veći broj ciljeva. Očigledna namera da se građani Novog Sada i Vojvodine masovno uključe u demonstracije nije ostvarena. Očito je da se, u suštini, težilo promeni odnosa pokrajinske javnosti [str. 7] prema ustavnim promenama na liniji predloga koji su zagovarali centralističko-unitaristički način rešavanja odnosa u SR Srbiji.

Značajan deo sadržine govora transparenata i poruka iskazanih skandiranjem bio je idejno inspirisan, [a] cela akcija politički podstaknuta skorašnjim javnim istupima, posebno onim povodom julskih proslava, ljudi na rukovodećim funkcijama u organima SR Srbije.

Sadržina unapred pripremljenih govora, transparenata i poruka bila je usmerena na neargumentovane i paušalne osude rukovodstva Vojvodine, Kosova i pojedinih članova rukovodstva SKJ. Iznošeni su zahtevi za smenom rukovodstva i imputirano da politika koju vojvođansko rukovodstvo vodi ne predstavlja odraz raspoloženja naroda. Ta politika je često kvalifikovana kao separatistička i autonomaška, što ukazuje na pokušaje da se ovim demonstracijama diskvalifikuje i u javnosti kompromituje politika SKJ koju sprovodi vojvođansko rukovodstvo.

Te namere najvidljivije su iskazane u govoru predsednika Organizacionog odbora Miće Šparavala: „…neizbežno nam se nameće utisak da u ovoj vašoj i našoj pokrajini postoje snage koje nisu blagonaklone našem društvu i njegovom socijalističkom uverenju, koje vrebaju i čekaju pogodan trenutak da bi stupile na političku pozornicu i doprinose bržem razbijanju jedinstva na širem planu i prostoru.“ I dalje: „…ako pojedini vojvođanski rukovodioci budu tako nastavili sa svojim načinom nuđenja modela na odnose u Srbiji da će to pomutiti ukupnu političku klimu u Vojvodini, a posebno međunacionalne odnose. Pa mi, poučeni tragičnim kosovskim događajima ne bi smo želeli da narodi i narodnosti Vojvodine dožive ono što narodi i narodnosti Kosova i Metohije već godinama preživljavaju.“ Najzad: „uk[o]pavanje dela vojvođanskog rukovodstva u neka nerealna opredeljenja kada je u pitanju jedinstvo i zajedništvo u SR Srbiji i tvrdokornost kojom se takva opredeljenja brane, direktno vodi razbijanju naše države, Socijalističke Srbije, a time i SFR Jugoslavije…“. U ovakvim napadima na Vojvodinu i njeno rukovodstvo, nije zaostajao ni Ilija Živković iz Vršca: „zahvaljujući svim elementima državnosti iz pokrajina, na Kosovu se događaju masovna silovanja dece i žena, starica i monahinja. Paljenje i rušenje crkvi i manastira, masovno skrnavljenje grobalja kao i zulumi svake druge vrste. Ustavni pravosudni [str. 8] organi, kao i organi javne bezbednosti, rade kao uvek. To je po pravilu na štetu srpskog naroda, a ne na štetu zulumćara. Tako se u krivičnom, pravnom i zakonodavnom postupku u SAP Kosovu više brige pokazuje za progonitelje nego za progonjene. Takođe, [tu] je činjenica da ovakav ustavno pravni i zakonodavni sistem u SAP Kosovo stavlja Srpski i Crnogorski narod u takvu poziciju kao za vreme turske vlasti… Ustav iz 1974. godine omogućava stvaranje separatističkih snaga u obe pokrajine i užim rukovodstvima… [Za] najnovije izjave Đorđa Radosavljevića na račun Socijalističke Republike Srbije i njenog rukovodstva ja tvrdim da su neistinite [i] politički teške jer su veoma opasne u ovako vrućoj atmosferi. Odbacujemo sve klevete koje je Radosavljević uputio na račun Socijalističke Republike Srbije. Odbacujemo te klevete kao neistinite, lažne i tendenciozne. Đorđe Radosavljević poziva u odbranu Srbije, kakve li gluposti. [On] hoće da odbrani svoje fotelje, svoje i njemu sličnih koji uživaju privilegije. Njegovi i njemu slični koji drže vlast i poziva[ju]  u odbranu njegove separatističke politike. Dosta je nama naše[g] Đorđa Radosavljevića i njemu sličnih.“ Ovaj događaj pokazuje da postoje snage koje ne prihvataju stav da se problemi u našem društvu moraju rešavati institucionalizovanim i legitimnim sredstvima, demokratskim metodama i na nivou dostignutih civilizacijskih vrednosti i stepena demokratske i političke kulture. Prozivke, diskreditovanje rukovodstva u javnosti, dokvalifikacije, etiketiranja i grube neistine i jednostranosti u prikazivanju skorašnjih istorijskih zbivanja objektivno mogu voditi samo negativnim nabojima javnog mnjenja, gubljenju međusobnog poverenja i sužavanju prostora za demokratsko rešavanje problema.

Sve češće se događa, a to potvrđuje i sadržaj poruka iznetih tokom demonstracija u Novom Sadu, da pojedine snage nameću logiku bavljenja posledicama, a ne uzrocima društveno-ekonomske krize, pri čemu je to praćeno i izmeštanjem uzroka krize isključivo u problematiku ustavnih rešenja, dolazak grupe Srba i Crnogoraca sa Kosova gotovo da se podudara sa jednom od najznačajnijih faza ustavnih promena, što nužno stvara atmosferu pritiska i napetosti. U svojim govorima, na transparentima i [str. 9] skandiranjem, pripadnici grupe koja je ušla u Novi Sad zahtevali su sasvim ogoljeno i grubo redefinisanje, odnosno ukidanje sadašnjeg ustavnog statusa i položaja pokrajina kao demokratskih samoupravnih društveno-političkih zajednica koje su u sastavu SR Srbije i istovremeno, konstitutivni element federacije. Pritom se [kao] odlučujuća poluga u rešavanju problema na Kosovu vidi u ukidanju pokrajinskih ustava, jačanju centralistički shvaćene vlasti izvršnih organa, jednom rečju, isključivo preko nacionalne države i kroz tu državu.

To je zahtev za redefinisanjem samih osnova jugoslovenske federacije.

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.