Antikineska propaganda u Srbiji – kako ne kritikovati Kinu

“Dolazak Kine” u Srbiju pratilo je dosta kontroverze. Iako su kineske investicije bile prisutne decenijama u manjem obimu, od početka 2020. godine kada se proklamovalo “čelično prijateljstvo” između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Kine Ši Đin Pinga, kod nas se, na žalost, razvila antikineska propaganda koja je u realnosti izazvala više problema nego što je rešila.

Oblici propagande

Kineske investicije nisu nova stvar. Međutim, u poslednjih desetak godina pa sve do globalne pandemije COVID-19, one su bile neuporedivo manje. Intenzivna politička saradnja i rast kineskih investicija u Srbiji, posledice su regionalne geopolitike: koliko nastojanja SNS-a toliko i ekonomskih politika Evropske Unije koje su uvele antidamping mere i poreze kineskim firmama.

Ono što se zaboravilo je međutim, da je uz porast kineskih investicija došlo i do porasta antikineske propagande. Ona počiva na lažnom poistovećivanju Kine kao zemlje sa kineskim kapitalom. Porastu takve propagande svakako su pogodovali trgovinski “ratovi” na liniji SAD-Kina, ali i zaoštravanja sukoba na liniji EU-Kina. S obzirom da su naše vlasti po ovom pitanju de facto napravile obrt u odnosu na EU i SAD (a zapravo nastavile svoju politiku saradnje sa Kinom koja nije nova), antikineska propaganda pro-SAD i pro-EU opozicionih medija i partija otuda se morala reflektovati kod nas mnogo više nego pre.

Tu propagandu bismo mogli redukovati na dva oblika, koji su imali realne posledice kod nas. Prvi, uglavnom medijski, fokusira se na tzv. kineski kolonijalizam. Dovoljno je samo pogledati naslove nekoliko medija da bi se stekla slika u kom pravcu propaganda ide: “Kina je bacila mamac: Hoće li Balkan postati kolonija ‘azijskog tigra’?” (Al Jazeera pre 2 meseca); “Kina i Afrika: novi kolonijalizam?” (Deutsche Welle pre 2 meseca); “Opoziciona SSP: ’Srbija prva kineska kolonija u Evropi’” (Radio Slobodna Evropa, februar ove godine); “Kineski pristup regionu je neokolonijalistički” (Glas Amerike u oktobru 2020). Na portalu N1 povodom tzv. “Novog Sada na vodi” za izgradnju mosta smatrali su se odgovornim “anonimni inženjeri iz daleke istočne imperije”. Na ovakvom pristupu insistirale su neke partije u celini (poput partije Dosta je bilo) ili delimično (poput nekadašnjeg dela Partije radikalne levice odnosno profesora sociologije Jove Bakića).

Drugi narativ – antikomunizam – otkriva se tek kada se zagrebe površina ispod medija. Nalazi se kako kod građanskih aktivista (poput Milana Vujića) tako i kod krajnje desnice. Ponekad to ide do tolike mere da se odlazi u paranoidne konstrukcije. Trebalo bi samo podsetiti na nekoliko reči istoričara Nikole Samardžića: “Kineska agentura preuzela je kontrolu nad važnim međunarodnim institucijama, UN, WHO, kupuje evropske političare, vlade, medije i botove, ulazi u evropske i američke univerzitete. Najmasovnija zločinačka organizacija u istoriji čovečanstva, odgovorna za nasilno umiranje, ili kolateralnu smrt miliona, a samo su zločini nacizma i fašizma bili univerzalniji, Komunistička Partija Kine pustila je da se zarazi ceo svet.” Ovde se uglavnom argument vodi čistim strahom, bez dokaza. Stoga, moglo bi se govoriti o propagandi.

Realne posledice oba oblika propagande bili su politički sukobi unutar opozicije oko razumevanja uloge Kine u Srbiji. Na konkretnim primerima pokazaće se koliko se političkih sukoba stvorilo igranjem uloge žrtve.

Radulovićem protiv kineskih zatvorenika?

Sledi primer za prvi narativ (kolonijalizam). Najviše panike (a najmanje razumevanja situacije) verovatno je poteklo iz pokreta Dosta je bilo (DJB). To se desilo kada se DJB oglasio povodom potpisivanja saradnje između srpske i kineske policije. Jačanje represivnog sistema iz bilo kog ugla ne može se automatski smatrati ni dobrim ni poželjnim. Međutim, članovi pokreta Dosta je bilo su ovu priču napumpali. Dok su saradnju između srpske i kineske policije predstavili kao kršenje suvereniteta Srbije, a “krivicu” svalili na Kinu – u realnosti Srbija je potpisala brojne ugovore o sličnoj saradnji sa policijama drugih evropskih i vanevropskih država. U smislu kritike, po Srbiju bi ugovor sa Turskom, sklopljen neposredno pre Erdoganovog napada na Siriju, bio mnogo problematičniji od saradnje sa Kinom.

Drugo, DJB je izgleda primetio ono što je u realnosti loš tretman radnika u Boru. Međutim, DJB je ovde uspeo da skrene pažnju sa realnog radničkog problema i usmeri je ka Kini kao kolonizatoru, a srpskom rudniku kao žrtvi. Pri tom, radnike u Boru su dehumanizovali kroz predstavu o „zatvorenicima“. Naime, prema DJB, kineska policija je, ovde paralelno poslata sa kineskim zatvorenicima (sa mogućim zadatkom da ih drži na oku?). To se desilo kada su Kinu optužili da šalje osuđene zločince na prinudni rad u Bor. U toku 2019. godine ovaj pokret je “Povereniku za slobodan pristup informacijama od javnog značaja uputio žalbu zbog kako se navodi, “ćutanja” nadležnih institucija o navodima o slanju osuđenika iz Kine na rad u Bor.”. To da Kina “šalje” svoje zatvorenike u Bor se tvrdilo bez ikakvih argumenata. Niti su od tada isplivali dokazi da se tako nešto desilo ili kako se uopšte moglo organizovati. Da bi se tako nešto izvelo potrebni su preduslovi u vidu ozbiljne infrastrukture. Nejasno je takođe, u kakvoj ekonomskoj računici bi se isplatilo transportovanje, čuvanje i ishrana tolikog broja zatvorenika sa drugog kraja planete, kao i koja kineska ustanova bi trebalo da je zadužena za to.

Ono što se u realnosti dešava je da postoje tzv. agencije za tehničku kooperaciju koje, poput ostalih agencija za zapošljavanje, zaista šalju kineske radnike u inostranstvo. Dok su u Kini zaista postojali radni kampovi xxx (Kina pored SAD ima drugu na svetu najveću zatvorsku populaciju), ove agencije su u potpunosti različite ustanove. Ovde se opet pitanje skrenulo sa iskustava kineskih radnika u Srbiji na ulogu žrtve Kine kao zemlje. Činjenica da su se radnici posle nekoliko meseci bunili ne potvrđuje da su zatvorenici nego da su živeli pod teškim uslovima – što se eventualno razlikuje od iskustva srpskih radnika po finim nijansama. Zato nisu potrebne slike o zatvorenicima da bi se ispratili realni radni problemi. Jedno je propaganda opozicije, ali drugo su konkretne borbe samih radnika. Žalosno je što opozicija to ne razlikuje.

Slučaj Milan Vujić

Primer drugog narativa (antikomunizam) bi mogao biti poznati incident kada je novosadski aktivista Milan Vujić, inače blizak Đilasovoj Stranci slobode i pravde, pokušao sa kolegom da naprosto ode na zemljište fabrike. Prvo, na zemljište fabrike ne može da kroči niko bez prethodne najave. Ovo bi trebalo da bude jasno svakome ko je otišao makar jednom u posetu bilo kakvoj fabrici, domaćoj ili stranoj. Nikoga ko radi u bilo kakvoj fabrici ne bi trebalo da iznenadi činjenica da se dvojici ljudi bez ikakve prethodne identifikacije ili najave (što bi bilo po protokolu) naprosto ne dozvoli ulaz u fabriku. U ovom slučaju, fabrika je postupila racionalno, donevši odluku koju bi donela doslovno bilo koja druga fabrika, dok je namera aktiviste bila da izazove paniku. Kao razlog se navodi ovo: “Hteli smo da vidimo šta je to Ling long, kako izgleda gradilište i isfrustriran time šta se dešavalo proteklih dana, poneo sam srpsku zastavu. Želeo sam da ako me neko pita, objasnim Kinezima da ovo nije njihova Komunistička partija”. Tako je kroz paniku stvorena propaganda. Ovde se Kineska komunistička partija gleda se kroz prizmu fabrike u Zrenjaninu, kao odgovornom za sve, što bi se moglo smatrati dalekim od istine – kao da su fabrika i partija uvek u veštačkoj saglasnosti. Kineski kapital zaista beži od ekoloških regulacija. On “beži” kako od Kine tako i od antidamping poreza Evropske Unije uvedenih kako bi se sprečio upliv kineskog kapitala u Uniju – koja bi trebalo da je isto toliko odgovorna prema perifernim zemaljama van Unije u koje ovaj kapital onda i odlazi. Međutim, ovde se recimo u potpunosti izostavila Vučićeva uloga u potpisivanju državnog sporazuma sa Kinom u Pekingu (te izmena radnih zakona za kineske radnike), nakon čega je Linglong uopšte imao dozvolu da se “doseli” u Srbiju. Preteranim akcentovanjem Kine, desilo se nešto suprotno: SNS je „oprao ruke“ i Kina je preuzela svu odgovornost.

Partija radikalne levice

Dodatan primer drugog (antikomunističkog) narativa je odlazak određene grupe ljudi iz Partije radikalne levice. Ovde se direktnom razlazu pripisalo ni manje ni više nego “Proterivanje Bakića zbog novca Komunističke partije Kine” – kako se sramno naslovila ova vest. U otvorenom pismu članova koji su otišli, navodi se da je “dublji uzrok pitanje finansiranja iz fondova Komunističke partije Kine”. U realnosti, nikakav dokaz nije isplivao da potvrdi da se partija finansirala iz fondova Komunističke partije Kine niti da je neko pa čak ni profesor Bakić “proteran” zbog tog novca. U realnosti, profesor je izašao sam bez dodatnog pritiska. Pored njega izašlo je oko 30-ak članova PRL-a. Bez komentarisanja različitih uzroka samog razlaza, vest koja se pojavila predstavila je Kinu odnosno Komunističku partiju Kine kao glavnog krivca, a levičare, paradoksalno, kao žrtve zlog komunizma (ovo je uticalo da neke levičarske organizacije poput SKOJ-a odu u suprotnom smeru i nekritički opravdavaju svaku kinesku investiciju kao takvu).

Rasizam vs kritika kineskog kapitala

Ovde vidimo nekoliko matrica koje se stalno ponavljaju: i leva i desna opozicija gleda da sebe predstavi kao žrtvu komunizma. S druge strane, “slobodni” mediji uglavnom se fokusiraju na pitanje kolonijalizma (a s obzirom da nema direktne “pretnje” od komunizma teško bi taj strah nekog direktno medijski zainteresovao). Međutim, zbog ovih propagandnih borbi se konkretna pitanja radničkih standarda ostavljaju po strani.

Iz ovih primera ne proizilazi da se Kina ne sme kritikovati. Naprotiv, da bi se nastavilo u smeru društvene kritike, trebalo bi raskrstiti sa ovakvom antikineskom propagandom. Ukratko, da bi se kritikovao kineski kapital, nije vam potreban rasizam. Kao što nisu potrebne ni teorije zavere da bi se objasnilo zašto lokalno stanovništvo pati, a priroda biva uništavana. To su efekti izmeštanja proizvodnje i slepe vere u strane direktne investicije. Bez našeg aktivnog odgovora na to, nijedno objašnjenje ma koliko maliciozno, neće nikome pomoći.

Prava posledica toga van političkih partija i intelektualnih “debata” je porast rasizma: tako se na fejsbuk stranicama ekoloških inicijativa poput “Eko straže” često čuje da nas napada “žuta marva”(Tomislav Nikolić, inače predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, bi ovakvim izjavama bio prethodnik).

Rešenja

Antikineska propaganda je uveliko postala deo problema umesto da nudi rešenja. Umesto bilo kakvog realnog predloga, ona je uglavnom uspela da izazove rasizam. Međutim, ono čega nema u tom rasizmu su upravo konstruktivna rešenja za kojima ona navodno žudi.

Ukoliko su problem investicije, onda bi se savetovalo uspostavljanje nekog tela koje bi nadgledalo bolje strane direktne investicije (po ugledu na tzv. “EU foreign investment screening mechanism”). Ono bi moglo propisivati strožije uslove za ulazak stranog kapitala i uspostaviti sistem njihove provere. Ukoliko se unutar tog tela okupe nezavisni stručnjaci, time bi se, primera radi, mogle sprečiti manipulacije ekološkim studijama tako što bi se određene investicije onemogućile ili izmenile u skladu sa propisima zemlje u koju investiraju (ekološke malverzacije su inače karakteristične za strane investicije – pogotovo kineske. O tome sam govorio u ovom video predavanju). S druge strane, moglo bi se pokrenuti pitanje pravne zaštite stranih radnika. Na žalost, umesto takvih predloga, energija se trenutno troši na uspostavljanje rasizma koji nikome ne pomaže, ali zato skreće pažnju sa glavnog oponenta: ekonomske politike vlasti SNS-a koja kroz međudržavne sporazume takve malverzacije upravo omogućava [1].

Aleksandar Matković


[1] Za korekcije teksta zahvalnost ide Anđeli Đurić.

.

logo fejs mali

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.

2 thoughts on “Antikineska propaganda u Srbiji – kako ne kritikovati Kinu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s