Početak istraživanja Marksističkog centra u Novom Sadu

Ovo je serija kratkih beleški/ličnog dnevnika koji sam odlučio da pokrenem da bih ostavio neformalne beleške za buduća istraživanja, koje bi onda neko zainteresovan (kolege, prijatelji, itd.) mogli da prate. Blogpostovi iz ove serije će izlaziti češće u odnosu na druge, a od jezika će biti na engleskom i srpskom, kao i sam blog.

U utorak 17. novembra sam prvi put otišao kod Radoša Radivojevića, šefom katedre Društvenih nauka na FTN-u i bivšeg direktora istraživačkog odeljenja Pokrajinskog marksističkog centra. Marksistički centri u Jugoslaviji su do sada uglavnom bili neistraženi i ovime je “zvanično” započeto jedno istraživanje koje ide u prilog njihovom rasvetljavanju (ne finansira ga nijedna fondacija ili projekt), a koje ću izvoditi u toku 2021: istorija Marksističkog centra u Novom Sadu.

Inspiraciju za do sam dobio kada sam pisao o istoriji Muzeja revolucije (današnji Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu) i naleteo na radnike nekadašnjeg pokrajinskog marksističkog centra (koji je bio lociran u današnjem Muzeju savremene umetnosti, a gradski marksistički centar bio na Radničkom univerzitetu, čija zgrada se trenutno prodaje). Najzanimljivije mi je bilo što sam od njih čuo da je zapravo Milošević taj koji je na kraju pogasio te centre. O tome sam posle pisao i ovde, a tek mi predstoji arhivska građa.

Za početak sam počeo da radim na hronologiji gradskog i pokrajinskog centra i da sakupljam sve brojeve njihovog časopisa “Savremenost”. Evo i slike:

Izvor: privatna arhiva (časopisi pripadaju Radošu Radošuojeviću, fotkani su kada sam ga intervjuisao).

Evo i par fotki iz malog trenutka oduševljenja:

A evo i nekih ideja o tome šta su to bili marksistički centri, skinuto sa mog instagrama (prema Radošu, oni su nastali oko X kongresa SKJ i zato sam malo istražio i X kongres):

Iako se njihov nastanak prema Radošu vezuje za X kongres Saveza komunista, tamo Tito već govori u prošlom vremenu kada govori o marksističkim centrima, kao da su već osnovani, a “Savremenost” je izlazila od 1971-1989. Tako da ja mislim da su eventualno mogli biti i ranije osnivani, ali ne tako masovno. Istražiću. Plus, izgleda da jesu bili nekakav jedinstven jugoslovenski fenomen, jer je ideološki rad u SSSR ipak bio drugačije organizovan (prema Radošu). Istražiću i to.

Za kraj: samo gašenje tih centara je isto toliko interesantna tema. Prema radnicima koje sam upoznao, u slučaju Vojvodine, u pitanju je neki zakon koji je donet oko ili u toku tzv. antibirokratske “revolucije”, a taj zakon je istovremeno uvodio poreske olakšice za srpske firme koje preuzmu vojvođanska preduzeća (!). Radoš se složio sa idejom da je Milošević preko gašenja marksističkih centara sklanjao opoziciju i to unapred, pre konsolidacije moći. I čak je dodao da misli da su marksistički centri jedini imali dovoljno kvalitetnih kadrova da se suprotstave Miloševiću.

Aleksandar Matković

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.