Beleška#1 – O renesansi antikomunizma

Ovo je serija kratkih beleški/ličnog dnevnika koji sam odlučio da pokrenem da bih ostavio neformalne beleške za buduća istraživanja, koje bi onda neko zainteresovan (kolege, prijatelji, itd.) mogli da prate. Blogpostovi iz ove serije će izlaziti češće u odnosu na druge, a od jezika će biti na engleskom i srpskom, kao i sam blog.

Jedna ideja za početak: da li anti-marksistički zakoni doživljavaju renesansu? I da li mekartijanizam (takozvani “red scare” period) doživljava renesansu?

Ovo mi je palo na pamet nakon par vesti: najpre, od nedavno postoji zabrana dobijanja boravišne dozvole u SAD, ukoliko ste pripadnik neke komunističke partije. Naravno, ovo je nastalo zbog trgovinskog rata sa Kinom (jer, koja druga zemlja na planeti ima komunističku partiju sa preko 91 miliona članova?), što se posle Bajdenovog izbora i potvrdilo uz zvaničnu molbu Pekinga da SAD prestanu sa “anti-kineskim mekartizmom“.

Ovo potencijalno može izazvati probleme i drugim zemljama u kojima već postoje komunističke partije – ili su u nastajanju. Time se ne deluje samo reaktivno (u odnosu na Kinu), već unapred. Iako su slični zakoni u SAD postojali još 1918. (klasifikacija komunista kao pretnje državi, a potom i Mekartijeva “House of un-american activities committee”, iz 1938.), u današnjici, smisao zakona kao takvog može biti samo preventivan. Jedan od razloga je svakako globalno odsustvo komunističkih partija (koje su i same nekada razmišljale globalno), koje će usled ovakvih zakona, naravno, još teže biti preokrenuti. U tom smislu, trgovinski rat između SAD i Kine danas ima neočekivane posledice u smislu preventivnog delanja protiv i same ideje komunizma i komunističke partije.

Oko toga sam se (naravno) zapitao jer se, u kontekstu Srbije, trenutno formira jedna leva stranka i otvoreno je pitanje njenog odnosa prema domaćim i inostranim antikomunistima (tačnije, ono je tek načeto). Međutim, preventivni scenario (uslovljavanje formacije budućih partija, kroz ovakve zakone) svakako nije nerealno zamišljati i za druge zemlje, bez obzira na to što smo daleko od otvoreno komunističkih partija (u našem slučaju bi jedino Joška Broz imao problema da uđe u SAD, eventualno, a to je komedija samo po sebi). Jer, to svakako otežava formiranje nestandardnih oblika progresivnih partija, i zapečaćuje ideju da je prava demokratija moguća samo u višestranačju, i to liberalnog tipa.

Druga stvar na istom tragu se desila istog meseca, kada je nastala zabrana antikapitalističke literature u Britaniji. To je takođe dovelo do jedne komedije u slučajuistoričara koji proučavaju istorije radničkih pokreta i marksizam.

No, šta se u stvari desilo? Prema jednom izvoru:

“Department for Education (DfE) last week warned schools against using ‘resources produced by organisations that take extreme political stances on matters’, and defined ‘anti-capitalism’ as one example of an extreme political stance, the ‘fascism’ klaxon sounded loudly.”.

Navodno je u pitanju samo reakcija na politizaciju obrazovanja usled krize (između ostalog, pogoršane Brexit-om). Detalji opisa se mogu naći na stranicama “Guardiana”, ovde. Međutim, sam opis ovog uputstva nije naivan, jer se odnosi i na udžbenički materijal koji sam po sebi ne mora biti ekstreman (npr. istorija radničkog pokreta), ali može implicitno dovesti do ekstremnih zaključaka. To je dosta široka kategorija “opasne” literature (setimo se da se sličan argument čuo i tokom 2017. u Americi, kada je MIT izdao “Communism for Kids“, a “Breitbart”, “The National Review”, “The American Conservative” pozivali da se zabrani ova knjiga za decu) .

Nezavisno od ovih događaja, sličan trend je zapravo postojao već i to na mnogo dubljem nivou. Naime, u okviru TTIP-a su postojali tzv. “ISDS” sudovi (Investor-state dispute settlement), koji izjednavačaju države sa privatnim firmama, ali… TTIP je otišao korak dalje i objedinio to sa zabranom nacionalizacije. To znači da bi svaka firma koja se jednom privatizuje do svog kraja automatski bila osuđena na privatno vlasništvo. Nema vraćanja privatizacija, nema nacionalizacije. Time je unapred osigurana sudbina nacionalnih država i njihovih politika. O tome sam pisao ovde, 2017. U svakom slučaju, to nije prošlo, ali svakako predstavlja izraz dvaju glavnih tendencija razvoja ovog perioda: izjednačavanje privatnih firmi sa državama i preventivno delovanje.

Globalni trend?

Moja generalna tendencija u istraživanju (od nacizma pa nadalje) je da bi sve više trebalo obraćati pažnju na pojam i ulogu preventivne kontrarevolucije (pojam koji potiče od italijanskog anarhiste Luiđi Fabrija, o kojem sam kratko pisao u jednom radu).

Svakako, to nisu nove stvari: naravno da nije nipošto nova tendencija da se komunističke partije ili marksizam pokušavaju osuditi istorijski, a samim tim i unapred, preventivno. Setimo se raznih inicijativa Evropske komisije da osudi “totalitarizam” i zabranu komunističkih simbola (slično se, i to s uspehom, desilo i u Gruziji, 2015. U Indoneziji, zemlji gde i dalje važe zabran dela iz 1950-ih, te iste godine je vlada čak počela da pleni i dečje igračkice sa sovjetskim zastavama ili komunističkim simbolima). Mekartijanizam u SAD, i doba čuvene “the red scare”, je svakako najpoznatija kulminacija toga, iako je sam senator Mekarti imao problema da trajno uvede toliki stepen antikomunizma u američku administraciju (često i na samu njenu štetu). Ovome se mogu dodati i razni književni pravci (Darko Suvin je npr. isti trend primetio u današnjoj naučnoj fantastici, ka anti-utopiji bez mogućnosti alternative. Černobilj je takođe jedna serija za koju bih rekao da ima taj momenat, odsustva alternative).

Zbog toga i sumnjam da se ovo sve može povezati kao jedan fenomen, i sasvim sigurno nije nov – vrhunac antikomunizma je nešto u čemu je ipak fašizam prednjačio i imao najmaterijalnije efekte, u sprečavanju njegove revitalizacije. Evropa se od toga svakako nije nikada oporavila, i to ne bi trebalo nikada zaboraviti u našim političkim debatama (kompletno uništavanje infrastrukture i ideologije komunističkih, pa i socijaldemokratskih partija, za početak). To se uglavnom zaboravlja. Međutim, čak i sa tim u vidu, teško je ne primetiti ponovnu tendenciju, da se na različite načine marksizam/komunizam i sve sa njime asocirano institucionalno preventira unapred, na način koji je neposredan i tiče se današnjice. Komunizam, antikapitalizam i nacionalizacije, a to su 3 momenta koje sam pomenuo iznad, sve više upućuju na pretnju “bauka”, kao neposrednu pretnju, od koje se mora štititi, tačnije kao nečega što se može, u očima establišmenta i desnice, desiti danas.

logo fejs mali

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s