Pored zapostavljanja ženskih pokreta, odsustvo bilo kakve definicije kapitalizma je autorki omogućilo da sve i svašta (uključujući i izume, poput veš mašina) sagleda isključivo kao emanaciju kapitalizma, i da to lažno poveže sa emancipacijom žena.
Ovo što sledi su dve kratke teze povodom teksta Kapitalizam je oslobodio žene, a ne socijalizam, sa portala “Talas.rs”. “Talas.rs” je medijski registrovan portal u Srbiji (prema sajtu, “Izdavač Talasa je Libertarijanski Klub”) koji se bavi “politikom, ekonomijom i idejama.” Međutim, jedna od “ideja” koja očigledno zaokupljuje urednike portala “Talas.rs” je potreba za diskreditacijom levice i marksizma, po svaku cenu.
Upravo time počinje i ovaj tekst:
Ono što je čak i Marks priznavao jeste to da je kapitalizam najuspešniji sistem u proizvodnji dobara. Ovo potvrđuje i drastično smanjenje siromaštva u poslednjih nekoliko decenija, koje je došlo upravo zbog širenja kapitalizma u zemljama poput Kine i Indije.
Nakon što je počela tekst komentarima parola i fotografija “Levog Samita”, Marta Vasić, autorka teksta, se osvrće na Kinu i na Marksa – i Kina i Marks su samo svedoci “uspeha” kapitalizma. Prema tim “uspesima”, autorka je podelila i ostatak teksta: veš mašina, kontraceptivna pilula, individualizam… svi oni proizilaze iz kapitalizma, skoro pa logički.
Međutim, da li je to stvarno tako?
Ovo je glavna slabost teksta. Umesto istorije, pojavljuje se lista izuma van konteksta. Tačnije, Libekova ideologija, sama po sebi.
Prvo, moglo bi se odgovoriti da se ženski pokreti u tekstu spominju samo uzgred (i to naravno u kontekstu građanskih društava, bez ikakvog pomena borbe ili položaja crnih žena, npr. Ukoliko iko želi da napiše dodatnu kritiku, ovaj blog je otvoren za to). Međutim, u ovom tekstu se jasno vidi i drugi bitan problem: naime, ni autorka (kao ni Libek) zapravo nemaju osnovnu predstavu o samom kapitalizmu, o tome šta on jeste, a šta nije.
Najpre, pojava mašine nema ničeg kapitalističkog u sebi. Naprotiv, one su bile izraz potrebe za uštedom rada, pre nego što proizilaze iz logike profitabilnosti, investicija u masovnu proizvodnju i uvećavanja viška vrednosti – nečega što karakteriše kapitalizam. Istorijat automatizovanih mašina za veš se proteže čak do 15. veka, i doba feudalizma, dakle mnogo pre nego što je robna proizvodnja postala dominantna. Prvi patent za ovu mašinu je dobio jedan nemački pronalazač po imenu Jacob Christian Schäffer, i to 1767. Međutim, dodatan problem sa Nemačkom je što je, za razliku od Engleske, ona veoma kasno razvila kapitalističke odnose, a u to doba čak nije ni bila uspostavljena kao nacija, već deo Svetog rimskog carstva (nacija će postati tek 1871.). Nikakav kapitalizam tu nije postojao. U tom smislu, individualne mašine za veš su postojale i pre kapitalizma. Takođe, Jacob je vodio i debate oko toga da li će ovaj pronalazak osiromašiti takozvane “washerwomen”, engleske žene koje su bile zadužene za kolektivno pranje veša. Njih svakako njegov pronalazak nije oslobodio, ali je on argumentovao da će one i dalje biti potrebne radi rukovanja novom mašinom za veš. “Washerwomen” su, vremenom, postale suvišne i više nisu postojale, iako kolektivno pranje veša postoji i danas (u vidu automatizovanih perionica sa veš mašinama, npr. u studentskim domovima), kao što je postojalo i ranije (u starom Rimu veš sušio u kolektivnim perionicama, takozvanim fullonicae).
Prva veš mašina je samo automatizovala proces pranja veša (“Thor“, potom Maytag, Whirlpool, itd.), kao što joj ime kaže. Međutim, reći da je jedna mašina oslobodila žene znači pripisati previše težine jednom izumu, a premalo političkom pokretu za oslobođenje žena. Jer, iako mašine automatizacijom štede vreme, to ne znači da je žena odjednom izuzeta od matrice represivnih odnosa u kojima se nalazi u datom domaćinstvu. Naprotiv, to je političko pitanje koje se razvilo isključivo sa ženskim pokretima. Veš mašina predatira ženske pokrete, npr. pokret za glasanje. U Americi, postojalo je žensko glasanje u nekim državama, poput ustava u Nju Džersiju iz 1776., ali to je pre izuzetak nego pravilo: opšte pravo glasa je uvedeno u zakon tek 1920.! Između ostalog, za ovo su se borili upravo ženski pokreti.
Međutim, za razliku od političke borbe, učešće žena na tržištu rada je sasvim druga priča. Ista godina (1920) je ovde zanimljiva i iz jednog drugog razloga. Tada je, naime, tek osnovan i Woman’s Bureau, čija je stota godišnjica bila upravo ove godine, 5. juna 2020. Ovo je inače zanimljivo iz još jednog razloga koji autorka zapostavlja: žene nije “oslobodilo” tržište rada, njih je rat naterao da uđu u tržište rada. Prvi i drugi svetski rat su poznati i potome što su po prvi put masovno mobilizovane žene, usled nestašice radne snage. Pomenuti “Woman’s Bureau” u SAD je izrastao inače iz takozvane “Woman in Industry Service”, koja je bila zadužena za pomenutu mobilizaciju u toku Prvog svetskog rata. To se vidi i u evoluciji ove institucije: dok je “Woman’s Bureau” bila deo “War Department”, prva, iz koje je ona izrasla, bila je deo “Department of Labour”. Militarizacija rada i masovno uključivanje žena u radno tržište je proizašlo iz nestašice radne snage već u toku Prvog svetskog rata. Uz Drugi svetski rat, mobilizacija žena se intenzivirala. Iz tog doba potiče i danas prepoznatljiva ikona, “Rosie the Riveter”, naslikana radnica u ratnoj industriji, ispod koje stoje slova: “We can do it!” (ispod). Mary van Kleeck, načelnica Woman’s Bureau i američka hrišćanka socijalistkinja koja je zagovarala plansku ekonomiju, čak je govorila da je rat doneo “novu slobodu” za žene.
Nestašica radne snage je i jedan od razloga zašto je, paradoksalno, najveća uposlenost žena bila upravo u nacističkoj Nemačkoj, čak i pre rata. Odgovor za to je: puna zaposlenost. U okviru pune zaposlenosti se češće javljaju nestašice radne snage, nego u ekonomijama u kojima puna zaposlenost nije postignuta, pa još uvek ima rezerve nezaposlenih radnika. Punoj zaposlenosti su nacisti težili, opet, radi ratne privrede i da bi odneli prevagu socijalistima (od kojih su i nasledili rane radne programe). Ovo objašnjava i činjenicu da su više od 1/3 tržišta radne snage u nacističkoj Nemačkoj činile žene, čak i pre rata: 1. maja 1939, 24,5 miliona muškaraca, 14,6 miliona žena i 300,000 ljudi označenih kao “stranci i jevreji”, ukupno 39,4 miliona (prema: Adam Tooze, Wages of Destruction, str. 358). Od toga ih je 6 miliona radilo na farmama. U toku rata ih je mobilizovano mnogo više (čak i nasuprot nacističkim normama, koje su ih u tome i sprečavale). Ovo je, naravno, cifra samo za žene u Nemačkoj [1]. Ukoliko bi sledili logiku iz teksta “Talas.rs”, ispalo bi da je kapitalizam žene “oslobodio” tek u nacističkoj Nemačkoj. Jer, ni ratna Britanija se nije približila ovome: u Velikoj Britaniji je 41% žena od 15 do 65 radilo za ratnu privredu, i to 1944. u poređenju sa 51% žena iste dobi za nacističku Nemačku, i to 1939, dakle pre rata. Jedino je SAD prestigla Nemačku i to u apsolutnim brojkama, tek na vrhuncu rata, kada je 19,170 000 žena radilo u ratnoj ekonomiji, ali i to je tada predstavljalo tek 36,1% tržišta rada. U relativnom smislu, Nemačka je imala nejveću participaciju žena u industriji, zbog nestašica radne snage. Iste nestašice su pogodile i Ameriku i Britaniju, ali su, zbog niže participacije, ovde žene zaista po prvi put masovno ušle u privredu, i to putem rata.
Ovo Marta Vasić uopšte i ne pominje. To je način na koji je kapitalizam uvukao žene u tržište rada. Rat. Tržište rada nije nikoga oslobodilo. Ovo se ne vidi u tekstu jer je tekst eskivirao definiciju kapitalizma. Npr. Ketrin Dekster Mek Kormik je za razvoj pilule pozajmila pare od svoje drugarice. Šta je kapitalistički u tome? Ili je kapitalizam=pozajmljivanje para? Komično je. Kapitalizam se u tekstu opisuje kao da je on sistem proizvodnje dobara (citat gore). Ovo se izvodi pomoću Marksa, od svih ljudi! Međutim, kapitalizam nije nikakav sistem proizvodnje materijalnih dobara, niti je ikada služio tome. Naprotiv, i pre kapitalizma su postojali sistemi koji su proizvodili dobra (feudalizam, npr.). U ovome se krije suštinsko nerazumevanje teksta. Kapitalizam je sistem robne proizvodnje, a roba nije samo materijalna, ne sadrži samo materijalnu stranu već i razmensku vrednost. Istina, Marks jeste i hvalio kapitalizam, ali ga je takođe i kritikovao, jer, koliko proizvodi robe, toliko proizvodi i sve veće krize. Jer, sa svakom razmenom robe ili obustavom iste, nastaje povećanje ili obustava profita. A sa njom i mogućnost krize u proizvodnji.
Takva mogućnost krize na svetskom nivou nije postojala u feudalizmu, jer feudalizam nije bio povezan odnosima razmene. Za to je bila potrebna dominacija robe. Dobro nije isto što i roba, što autorka brka.
Aleksandar Matković
[1] Pored njih postoje i milioni neslobodnih i prinudnih radnica ili žena iz koncentracionih logora čiji se ukupni brojevi retko uopšte i procenjuju (samo u oblasti Poljske je 750 000 radnika poslato na prinudni rad u poljoprivredu, pola od toga žene). Njih je, između ostalog, uvukla i ogromna nestašica rada u Nemačkoj ekonomiji. Ista ona koja je uvukla i nemačke radnice. A. Tooze, Wages of Destruction, str. 362.
Facebook OVDE.
Supskripcija OVDE.
aleksandarmatkovic.wordpress.com 