Komunistički manifest i “otadžbina”

Šta je, stoga, otadžbina? Nije li ona, slučajno, dobar plac čiji vlasnik, udobno smešten u dobro održavanoj kući, može da kaže: “Ovo polje, koje ja obređujem, ova kuća, koju sam ja izgradio, pripadaju meni; živim pod zaštitom zakona, koje nijedan tiranin ne može da prekrši”? “Kada se oni koji poseduju kuće i placeve poput mene, sastanu radi svojih zajedničkih interesa, onda moj glas važi u njihovoj skupštini; ja sam deo celine, deo zajednice, deo suvereniteta: to je moja otadžbina.” (Prevod sa francuskog: A. M.)

Qu’est-ce donc que la patrie ? ne serait-ce pas par hasard un bon champ, dont le possesseur, logé commodément dans une maison bien tenue, pourrait dire : Ce champ que je cultive, cette maison que j’ai bâtie, sont à moi ; j’y vis sous la protection des lois, qu’aucun tyran ne peut enfreindre ? Quand ceux qui possèdent, comme moi, des champs et des maisons, s’assemblent pour leurs intérêts communs, j’ai ma voix dans cette assemblée ; je suis une partie du tout, une partie de la communauté, une partie de la souveraineté : voilà ma patrie.

Ovako je 1764. Voltaire, u svom Filozofskom rečniku, pisao o polemičkoj upotrebi “otadžbine”. Iako u njemu on postavlja pitanje o odnosu otadžbine i privatnog vlasništva, Voltaire nikako nije bio jedini francuski prosvetitelj koji je to učinio. Slične izjave je imao i njegov savremenik, francuski žurnalista kasnije blizak Jakobincima, Jean-Paul Marat: u nastavku svog “Offrande à la patrie”, Marat je počeo da kritikuje kralja i njegovo preveliko bavljenje sopstvenim finansijama, te zapostavljanje potreba običnog “naroda”. On je to uradio slično svešteniku Emmanuel Joseph Sieyès-u, koji je u svojem pamfletu o trećem stalžeu (“Qu’est-ce que le Tiers-État?”), tvrdio da je treći stalež već nacija za sebe i da mu nisu potrebni ni sveštenstvo niti aristokratija (druga dva staleža), jer on već sam predstavlja najširi deo stanovništva [1].

Komunistički manifest

Međutim, kritika političke upotrebe “otadžbine” nije bila samo rezervisana za francusko prosvetiteljstvo. Naprotiv, danas je najviše poznajemo na osnovu jednog paragrafa iz Komunističkog Manifesta:

“Komunistima je, dalje, prebačeno da hoće da ukinu otadžbinu, narodnost. Radnici nemaju otadžbinu. Njima se ne može uzeti ono što nemaju. Ali kako proleterijat prvo mora da osvoji političku vlast, da se podigne do nacionalne klase, da se sam konstituiše kao nacija, to je i on još nacionalan, mada nikako u smislu buržoazije.”, Komunistički manifest (1945), Borba, Beograd, str. 50.

Iako je Komunistički Manifest, pisan u Belgiji, izdat u Engleskoj (i to preko “Komunističkog udruženja za obrazovanje radnika”/”Communistischer Arbeiterbildungsverein”, u Liverpool Street 46 u Londonu) i poznato je delo Marxa i Engelsa – nemačkih izgnanika – on je težio ka međunarodnoj vizuri. Štaviše, izdat je u februaru 1848., neposredo pred izbijanje revolucija koje su se odvijale na tlu čitave Evrope. Međutim, njegova međunarodna vizura nije nikako u suprotnosti sa nacionalnim borbama. Naprotiv, Manifest ima i te kako ima šta da kaže po pitanju nacionalnih borbi, a ujedno i borbi protiv nacionalizma. 

Najpre, u Manifestu se ozbiljno govori o naciji i Marxu i Engelsu ta tema nikako nije bila strana. Naprotiv, Marx i Engels spadaju u red onih koji su protivili ili ismevali reakcionarne varijante nacionalizma. Videli smo da polemička upotreba “otadžbine” ima svoje korene već u francuskom Prosvetiteljstu; u Nemačkom kontekstu su i protivnici Francuske revolucije, poput Goethea i Schillera, stajali na liniji ove kritike (u Manifest je od toga ušao i Goetheov pojam svetske književnosti, koji se pominje u kontekstu “globalizacije”, o čemu se retko kada govori u kontekstu Manifesta, iako su njegovi prevodi, pogotovo u toku Oktobarske revolucije, i sami doprineli svetskoj književnosti). Međutim, za razliku od Goethea i Schillera, Marx i Engels su istovremeno podržavali  progresivne i revolucionarne nacionalne pokrete – dok su one reakcionarne ismevali i kritikovali. 

Ova razlika se obično previđa, iako je apsolutno ključna. O čemu je reč? Šta nacija znači za Marxa i Engelsa? Prema Romanu Rosdolskom,

Kao što je poznato, termini “nacija” i “nacionalnost” se nisu svuda koristili u istom smislu. Dok se npr. u Engleskoj i Francuskoj pod “nacijom” obično misli stanovništvo neke države, a reč “nacionalnost” ili služi kao sinonim za pripadnost državi ili označava etničko-jezičku zajednicu (“narod”), kod nas (u Nemačkoj) se oba izraza uglavnom odnose pre svega na etničko-jezičke zajednice.

Mark i Engels gotovo u potpunosti slede – posebno u svojim ranim delima – englesko-francusku jezičku upotrebu. Reč “nacija” uglavnom se odnosi na stanovništvo države ili zajednicu ljudi koji poseduju svoju državu.

Marx i Engels i u Manifestu pre svega misle na pripadnost državi, a na pripadnost državi misle u kontekstu borbe između proletarijata i buržoazije. U kojem smislu onda radnici nemaju “otadžbine”? Prema Erici Benner, autorke dosta poznate studije o marksizmu i nacionalizmu, izraz “das Vaterland” (otadžbina) je imao izuzetno jak politički naboj i retorički se pre svega upotrebljavao u prilog tradicionalne države i nacionalnog romantizma “etničke nacije” radi odbrane od demokratizacije društva, od dole (o tome ključna Erica Benner, Really Existing Nationalisms: A Post-communist View from Marx and Engels, str. 54). Marx i Engels nisu rekli da radnici nemaju svoju državu, naciju ili domovinu (koja ima emotivnu konotaciju u nemačkom “Heimat”), već da nemaju otadžbinu, i to ne slučajno. 

Štaviše, razlika između otadžbine i nacije u razjedinjenoj Nemačkoj, pre socijalne države, u procesu klasne formacije i razgradnje feudalnih zanimanja, je još ključnija. I pre i posle nacije, radnici nemaju otadbžine u istom smislu u kojem su veleposednici mogli da kažu da otadbžinu imaju. Ova razlika se nije mogla prevideti tako lako: svaka ozbiljnija politička struja je morala da je uzme u obzir. Stoga, u vreme kada se gradile i nemačka nacija i nemačka socijaldemokratija, nije bilo svejedno, tačnije, bilo je odlučujuće da li će se  podržati etničke i reakcionarne sile, ili će se proletarijat izboriti za demokratizaciju društva, odnosno za socijalnu demokratiju. O suprotnosti klase i nacije u tom smislu, se ne može govoriti. Nije se dominantna razlika uspostavljana na liniji klasa ili nacija, već na liniji nacija ili otadžbina (u ovome su se i Marx i Engels razilazili i sa ostalim socijalistima, poput Louis Auguste Blanquija ili Giuseppe Mazzinija, koji je bio protiv komunista i to upravo na pitanju njegove, u Marxovom viđenju, reakcionarnog zagovaranja otadžbine). Iako ni Marx ni marksisti nisu pružili večnu taksonomiju ekonomskih konflikata, oni jesu razlikovali demokratske od regresivnih pokreta u pogledu socijalne borbe. Zato, u Manifestu, Marx i Engels odustaju od “otadžbine” i kritikuju njenu upotrebu. Od tada je upravo ovaj slogan – da radnici nemaju otadžbine – postao svetski poznat, danas, više od 170 godina nakon revolucija 1848., koje su označile početak razbijanja evropskog feudalizma.

U tom smislu je razumljiva ideja da se nemački proletarijat “konstituiše kao nacija” – u vreme kada se upravo konstiutisao kao klasa, i u vreme kada se upravo konstituisala sama (nemačka) nacija [2]. Ovu rečenicu su npr. u suprotnom smislu čitali (i korigovali) Cunow, Bernstein, ali i sam Lenjin. Opet, prema Rosdolskom,

dok je u Manifestu proletarijat „još uvek nacionalan“ čak i nakon osvajanja državne vlasti, kod Lenjina se „nacionalno postojanje“ radničke klase odnosi samo na početke radničkog pokreta, pre nego što je radnička klasa dostigla svoju “zrelost”. Tek u razvijenom kapitalizmu, prema Lenjinu, radnici nemaju “otadžbinu”!

Što je lakše bilo ponavljati to, to je bilo teže objasniti ovu naizgled jednostavnu rečenicu i uskladiti je sa praksom socijalističkih (a kasnije i komunističkih) partija. Činilo se da ova praksa sve više i više ide nasuprot autorima manifesta!

U samom Manifestu se, međutim, misli pre svega na klasnu borbu u okviru granica države, unutar koje se i sam “konstituiše kao nacija”, različita od “buržujske”, i u tom smislu je proletarijat “i dalje nacionalan”. Drugim rečima, “Borba proletarijata protiv buržoazije spočetka je nacionalna po formi, iako nije to po sadržaju.” (str. 43). Niti je proletarijat u Manifestu indiferentan prema naciji, niti on izvire iz etničkog folklora nacije, već, kao i kod Voltera i francuskih Prosvetitelja, nema “otadžbinu” u istom smislu u kojem je ima buržoazija XIX veka. On se bori ne pored ili mimo nacionalne države, već se njegove borbe odvijaju unutar nacionalne države, da bi izbio na njeno čelo [3]. Ovu istu rečenicu će Marks ponoviti i u Klasnim borbama u Francuskoj od 1848-1850 (Beograd, Kultura, 1949., str. 127-129.). Opet, u Manifestu, on svoju borbu ne vodi usput, već u ime svega što mu njegova sopstvena “otadžbina” onemogućava – demokratije, i to društvene, u punom smislu te reči.

Politički rad

Iz gornjeg paragrafa je jasno da se dominantna razlika nije uspostavljana na liniji klasa ili nacija, već nacija ili otadžbina, odnosno da li je neka nacionalna borba ujedno i borba za društvenu demokratiju – ili ne. Osnovna dinamika ovde nije bila nacionalna borba zarad nacionalne borbe kao takve – već da li je “iza nje” reč o demokratskim pokretima, u ime društvene demokratije, te da li je infrastruktura nacije dovoljno razvijena da ovo političko pitanje uopšte bude bitno i za ostale nacije. To je bilo presudno, a ne nekakvo “automatsko” podržavanje borbe “malih” naroda protiv “velikih” naroda, unapred. Nije svaki nacionalizam isti. Ni Marx ni Engels pisali podjednako o svakoj nacionalnoj borbi, jer nisu pisali o nacionalizmu kao takvom, već o društvenom značaju nacionalnih borbi. 

Ovu razliku će i Marx primeniti u toku svojeg daljeg političkog rada i otuda se pravi razlika između podrške nekim nacionalizmima, a kritici drugih. Ova razlika je nepostojeća kod današnjih teoretičara u Srbiji. Kod nas se čuje da ni Marx ni Engels nisu ništa pisali o naciji i nacionalisti (što je apsolutno netačno). Međutim, tvrdi se i apsolutno obrnuto – da su Marx i Engels naprosto podržavali nacionalne borbe (što, takođe, nije tačno). Dominantan stav jednog Maria Kalika, koji je pisao o “smislu i značaju levičarskog patriotizma“,  je da su i Marx i Engels naprosto “podržavali nacionalno oslobođenje Mađara od austrijske imperije, Iraca od britanske, Poljaka od ruske itd., i stvaranje njihovih nacionalnih država.”. Ovde, kao i uvek, zaboravlja se dodati – u kojem tačno smislu?

Marx jeste eksplicitno kritikovao buržujske nacionalizme. Međutim, kao što je kritikovao “napoleonski socijalizam” (Mike Davis), tako je napadao i “bratske” nacionalizme: “Ovo idilično apstrahovanje klasnih suprotnosti, ovo sentimentalno izmirenje protivrečnih klasnih interesa, ovo zanesenjačko uzdizanje iznad klasne borbe, ovo fraternité – bilo je prava parola februarske revolucije. [Kao da je] samo puki nesporazum (malentendu terrible) pocepao društvo na klase.”, kaže Marx (Klasne borbe u Francuskoj od 1848-1850, Beograd, Kultura, str. 129). Ovo se kod nas zaboravlja. Isto tako se zaboravlja da kod Marxa ne postoji “skriveni ključ” teorije nacionalizma. Neki su to skloni da vide, pomalo preterano (npr. XVIII Brumaire Napoleona Bonaparte je, za Mike Davisa “Grundrisse političke teorije”; odakle su se razvijale dalje teorije, i analize, počevši od Engelsovog opisa Bizmarkovog Rajha. August Thalheimer je na osnovu toga i po principu analogije čak i razradio teorije bonapartizma, jedne od prvih analiza fašizma, Lenjin je pomoću toga analizirao Kerenskijev režim, Trocki Von Papenov, itd.). Međutim, iako nisu imali gotovu “teoriju”, ono što je neupitno jeste da su i Marx i Engels imali određene kriterijume u pogledu nacionalnih borbi i da se oni ne smeju zapostaviti. Pored istorijskih dela, oni se najviše mogu detektovati širom brojnih članaka, eksplicitno posvećenih klasnoj borbi kroz nacionalna pitanja. Zato se ovi kriterijumi moraju uzeti u obzir.

Naravno, da se Marx zalagao protiv Louis Napoleona Bonaparte – jednog od prvih “savremenih” nacionalista – opšte je poznato. Međutim, to se ne može objasniti  izjavom da je Marx naprosto pisao o nacionalizmima, kako tvrdi Kalik, odnosno da je Marx automatski podržavao borbe protiv imperija, ali ne i imperije (što nije tačno). Da je bilo tako, Marx ne bi nikada pisao protiv Napoleona, koji je osvojio vlast u Francuskoj jedva nešto više od pola godine nakon publikovanja samog Manifesta – a istovremeno podržao Austrijsku imperiju u dotičnom ratu (Karl Vogt će zbog toga čak oputžiti Marxa da je austrijski špijun, zbog čega će Marx zauzvrat napisati i izdati čitavu knjigu o Vogtovim tajnim konekcijama sa Louis Napoleonom u Francuskoj, za koje se posle ispostavile da su bile tačne). Drukčije rečeno, nešto više je moralo biti posredi.

Naime, u Nemačkoj je potom izbila velika debata o ratu u severnoj Italiji. Engles piše (anonimno objavljeni) “Po und Rhine” (“Po i Rajna”), u kojem podržavaju Austriju; Marx takođe podržava Austriju, “iz nacionalnog ugla, naravno” (vidi ovo Marxovo pismo Lasalleu od 25. februara 1859.). Ukratko, i Marx i Engels su podržavali austrijski režim, u borbi protiv Napoleona, jer je ocenjeno da bi ovo pogodovalo daljem razvoju nemačkog proletarijata – ovo je bio jedan od ključnih kriterijuma. Marx se nadao revolucionarnom rešenju u Nemačkoj, koje bi se proširilo na Italiju (Jonathan Sperber, Karl Marx: A Nineteenth-Century Life, Liweright Publishing, New York, str. 248). Iza ovog stoji jedna od tema koja se u kontekstu Manifesta često zapostavlja – globalizacija – koja se pominje u prvoj sledećoj rečenici, posle izjave da radnici nemaju otadžbine:

“Nacionalna odvajanja i suprotnosti naroda sve burnije iščezavaju s razvitkom buržoazije, sa slobodom trgovine, svetskim tržištem, jednoobraznošću industrijske proizvodnje i životnih odnosa koji njoj odgovaraju.” Komunistički manifest (1945), Borba, Beograd, str. 50.

U to vreme, Marx je i dalje mogao računati sa ovom idejom, u toku političkog rada. U svakom slučaju, pitanje razvoja i širenja revolucije jednog proletarijata na druge zemlje, očekivanje koje će se u ovom ili onom obliku pojavljivati u istoriji nemačke socijaldemokratije sve do Prvog i Drugog Svetskog rata[4]. 

Drugi, vrlo bitan kriterijum i razlog za kritiku Napoleona Bonaparte van samog XVIII Brumairea, jeste i činjenica da je Marx, jasno kritikovao represivne nacionalizme, u skladu sa gorepomenutom razlikom, čak i kada su ovi odeveni u ruho socijalnog mira, poput “napoleonskog socijalizma” ili “imperijalnog” socijalizam, kako Marx kaže u analizi Evropske krize (i uticaja francuskog “Crédit Mobilier”-a na finansijske spekulacije posle Bonapartinog puča). Koliko je ovo bitna kritika, svedoči i činjenica da su i Marx i Engels posvetili čitavo treće poglavlje Manifesta kritici francuskog-reakcionarnog, feudalnog i “sitnoburžujskog” socijalizma, koji okupljaju narod u ime reakcionarnih ciljeva sitne buržoazije, te “nemačkog”, konzervativnog i potom utopijskog socijalizma. Ovo je Marxa razlikovalo od drugih socijalista, poput gorepomenutog Louisa Blanquija, koji je podržavao Luj Bonapartu (nakon što je ovaj objavio pamflet o “odumiranju siromaštva”). U Marxovom uvodu u XVIII Brimer, Blanqui je čak uvršten među ona farsičnih lica koja se pojavljuju “prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa” (“prvo Robespierre, pa Blanqui”).

Tako, s jedne strane imamo primer podrške jedne imperije spram druge, iz ugla širenja proletarijata. S druge, imamo primer kritike imperijalističkog/nacionalističkog socijalizma “u jednoj zemlji” (Francuskoj). Međutim, mnogo bliže domaćem balkanskom kontekstu, imamo kritiku reakcionarnih nacionalizama na današnjoj periferiji Evrope. Naime, Marxu (i pogotovo) Engelsu, najveća pretnja za evropske revolucije nije bila ni Austrija niti Otomansko carstvo (iako je daleko od demokratskog,  “za Marxa nije predstavljalo stvarnu pretnju revolucionarnom pokretu”, Kevin Anderson, Marx at the margins, str. 45.), već Rusija i Rusko carstvo, koje su smatrali za najreakcionarniju apsolutističku silu. Engelsove borbe i stavovi protiv pan-slavizma su poznati, a Marx je imao neprijateljski stav o Rusiji (pogotovo u tekstovima protiv Herr Vogta sve do emancipacije kmetova pod Aleksandrom II, tj. 1858. Pored Vogta, u ovaj period spada i Marxova Tajna diplomatska istorija XVIII veka; ovo je delo izostavljeno iz ruskih i istočno-nemačkih edicija. U principu, Marxovi tekstovi iz perioda kritike Ruskog apsolutizma se posle nisu ni objavljivali zbog sovjetske Rusije (i kod nas se, po pravilu, ne navode i ne istražuju), a to je važilo sve do 1986. i pojave engleskih Marx/Engels Collected Works (MECW). Do tada su jedina bitna izdanja pre toga su došla uz obilje kritike Sovjetskog saveza u početku hladnog rata. Isto je bilo i sa Marxovim tekstovima o Poljskoj, od kojih su distancirali prvo Roza Luksemburg, pa onda Staljin, zbog particije Poljske i pakta sa Hitlerom – na žalost, s obzirom da su Poljaci jedini narod koji se po imenu spominje u Manifestu (čije se nacionalno spasenje predstavlja kroz prizmu i preduslov agrarne revolucije; važno je i spomenuti Krakovsku revoluciju i Krakovski Manifest, koji su 2 godine prethodili pan-evropskim revolucijama iz 1848. i Komunističkom Manifestu, odnosno 1 godinu Engelsove Ispovesti komunističke vere i potom Principa komunizma (“Grundsätze des Kommunismus”), Engelsovu preteču Manifesta u formi kateheze od 25 pitanja i odgovora).

Sa tim u vezi, i Marx i Engels su bili protiv protektorata južnih slovena pod Rusijom, uključujući i Srbiju (tokom istorije rata u Krimu, gde je Rusija izvršila svoj uticaj). Ovo se isto često zaboravlja. Po običaju, oni koji misle da su “klasici marksizma” naprosto podržavali “male narode”, i dalje izostavljaju ove momente. Recimo, u slučaju sukoba sa Mađarskim revolucionarima, Engels jasno razlikuje nacionalnosti koje su se stvarale i menjale (ko se priklonio mađarima, nemcima, poljacima, itd.); jasno se razlikuju frakcije nacija u postajanju, spram buržujskog razvoja i postavlja se pitanje šta će uopšte ujediniti pan-slovenske pokrete “osim apstraktnog kvaliteta slovenstva”, za razliku od industrijsko-finansijskih elemenata koji drže jednu Austriju. Engels, koji je inače imao češće rasističke ispade od Marxa (o čemu je vredna studija Rosdolskog), ovom prilikom je pisao i o Krajišnicima, te je imao i negativan stav i prema Srbima i prema Hrvatima, a  pogotovo prema “gadu” poput (Bana) Jelačića. “Njihova demokratska obećanja nemaju ništa više značaja od demokratskih obećanja zvanične austrijske kontrarevolucije.”, kako kaže Engels. Razlog je to što su se ovi narodi priključili kontrarevolucionarnoj sili, odn. to što su stali u odbranu Austrougarske, a protiv Lajoša Košuta (kojeg je Engels podržavao). Engels je zato napadao buržujske nacionalne pokrete koji su se 1848. digli samo da bi obezbedili svoje sopstvene “nacionalne” ideje, a bez širih i socijalnih. Zbog iste razlike su napadali buržujski transnacionalizam, u odbranu socijalnog internacionalizma. 

Da li nam to govori nešto danas? U svakoj od ovih borbi, Marx i Engels jesu posezali za demokratskim elementima i elementima razvoja. Nisu podržavali nacionalizme unapred – pogotovo ne “kontrarevolucionarne” (Engelsov izraz) ili ukoliko su se ove borbe izvodile bez drugih ciljeva. Jer, nacionalne borbe su oblik, a ne sadržaj. Ovo je jedan od bitnih uvid iz Manifesta, koji je važio i posle njegovog objavljivanja, a o čemu smo pisali iznad (npr. Marks je posle više od trideset godina u Kritici gotskog programa isticao značaj upravo navedenog pasaža).

S druge strane, koje su granice Manifesta? Prvo, Manifest nije Kapital (u Manifestu još uvek nema bitnih razlika, poput razlike između rada i radne snage, razlike koja se pojavljuje u Kapitalu. Prema Hobsbawmu, “Marx je napisao Manifest manje kao marksistički ekonomista, a više kao rikardijanski komunista.”). U Manifestu nećemo naći analizu robnog oblika i kapitalističkog društva, za razliku od Kapitala – koji je ipak posvećenoj analizi ekonomije jedne zemlje, Engleske. Međutim, u Kapitalu nećemo nijednom naći  reč “otadžbina”/”Das Vaterland” – jer je predmet analize akumulacija kapitala, čija dinamika uslovljava postojanje klasno podeljene nacije. Iako vrlo različiti (s obzirom na svrhu analize i  metodologiju), ovo jeste bitni kontinuitet između Manifesta i Kapitala. To je očito iz samog uvoda Kapitala: upravo je na ovom tragu Marx i isticao da Kapital nije posvećen samo jednoj zemlji, sasvim suprotno. Čitaoci kojima se Marx obraća, i dalje su oni koji nemaju otadžbine. Ovo Marx naglašava u jednoj sintagmi: de te fabula narratur – o tebi je reč.

Aleksandar Matković

[1]  Sieyès je ovo objavio na poziv Ministra finansija Francuske (Jacques Necker), koji je pozvao pisce da pošalju svoje predloge o organizaciji Skupštine staleža, neposredno pred izbijanje Francuske revolucije.

[2] Prema  Mike Davisu, “Ova nejasna formulacija se posle razjasnila u Kelnu i Londonu, gde je Marx zagovarao ideju da je odbrambeni rat protiv Svete Alijanse nužan korak kroz koji će francuski proleteri i revolucionarne demokrate u Nemačkoj moći da se nadaju osvajanju te “vlasti”, uz seljake i srednje klase (str. 164).”

[3] Pitanje međuradničke konkurencije je bitno i to je ono na čemu je u Marxovo vreme radila i Internacionala, upravo terajući buržoaziju jedne zemlje da se suoči sa svojim vlastiitm radnicima). Manifest je ovde ograničen, jer na datom mestu odgovara na optužbe da komunisti odbacuju naciju.

[4] Boljševici su, pre pobede nemačkih Freikorps jedinica nad nemačkim revolucijama posle Prvog svetskog rata, isto tako očekivali da se Oktobarska revolucija proširi na Nemačku i da je spase nemački proletarijat. Ideja “socijalizma u jednoj zemlji” je postala praksa tek posle toga.

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.