Druga strana Slobodana Miloševića, II: Ostali govornici i njihove uloge

Ovaj tekst predstavlja skup beleški koje su ostale iz prethodnog posta o Slobodanu Miloševiću. U tom postu je, pored novinskih članaka sa Prve konferencije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (iz Politike, Borbe, Večernje novosti, itd.) dat i kontekst u kojem je Milošević predstavio svoj program (neoliberalnih) “reformi” (pre svega finansija i ulaganja stranog kapitala, ukidanja autonomija pokrajina, te reforma Saveza komunista) i dat je pokušaj situiranja ovih reformi u istoriji Miloševićevih politika [1].

Ovaj post se bavi jednom drugom, ali zanemarenom činjenicom. Naime, ono što je interesantno u odnosu na dominantno-isključiv fokus na samog Miloševića, jesu “pomagači” iz njegove frakcije i ostali govornici. Na istoj konferenciji su se pojavljivali i njegovi simpatizeri, koji su bili tu radi podrške Miloševićevim pro-liberalnim reformama. Većina njih su bili političari i članovi SKS koji podržavaju Miloševića direktno. Međutim, pored političara, u novinskim isečcima se uvek pojavljuju radnice i radnici, kao i pripadnici “manjina” koji naglašavaju svoje identitete i upotrebljavaju ih u političke svrhe. Oni će biti fokus posta; iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da su svi govori bili planirani, njihovi govori ne odudaraju od Miloševićeve uobičajene taktike – upotrebe različitih socijalnih grupa, kao što ćemo videti u daljem tekstu, radi podrške sopstvenim politikama.

Konferencija CK SKS, iz ugla “pomagača”

Za početak, Milošević ne započinje svoj govor direktno. Ceo govor je uokviren u početnom narativu o siromaštvu radnika Rakovice, kao primeru ljudi zbog kojih se reforme vrše. Pride, u Rakovici je postojala “Industrija Motora Rakovica”, “21. maj”, proizvođač guma “Rekord” i “Tehnogas” (preduzeće kroz koje su prethodno prošli Stambolić, Mihajlo Crnobrnja – Miloševićev nekadašnji savetnik – i sam Milošević). Njihovi radnici su ljudi za koje je novinar Jagoš Đuretić 1988. rekao da su “došli kao radnici, a otišli kao Srbi”; U pitanju je čuvana situacija sa protestom ispred Skupštine,

 Kada su se, legenda kaže, rakovički radnici 1988. godine pobunili zbog toga što im je plata kasnila tri dana, odlučili su da odgovore zatraže ispred Skupštine Srbije. Kolona duga od „Londona do Mostara“ slila se u Pionirski park. Tražili su Slobu, Sloba se pojavio. Tražili su da uhapsi Vlasija, a on im je, iako ih nije čuo, obećao da će sve da ih pohapsi. Održao je jedan od svojih zapaljivih nacionalističkih govora i poslao ih na radne zadatke. Bio je to, ispostaviće se, njihov kraj.

U ovom dominantnom narativu, radnici se predstavljaju kao pasivne žrtve nacionalističke ideologije, a ne kao aktivni subjekti, sa sopstvenom voljom i neodlučnošću, a (kao i uvek) se zapostavlja proces kojim se ta volja i politički učinak formirali (o čemu je  ovde više pisao Goran Musić, str. 132). Međutim, ovo nije u potpunosti tačno: iako su njihovi radnici i prethodno slagali sa tim da postoji potreba da se rasparčanost privrede (usled organizovanja po linijama OOUR-a, čime su jesu bili bliski srpskim centralistima, kojima je pripadao i Milošević), oni su takođe sami predlagali da se uvede novo federativno telo u vidu Komore udruženog rada koja bi se uvela u Skupštinu SFRJ (o ovome je pisao Goran Musić ovde, str. 139.; ovaj predlog inače, nije nov. Boris Kidrič je dosta ranije imao predlog o Veću proizvođača, o čemu sam pre 3 godine razgovarao u okviru radionice sa Zajedničko.org).

Ova alternativa se, naravno, zaboravlja i nije se ni pominjala na konferenciji CK SKS, već su štrajkovi rakovačkih radnika poslužili Miloševiću da bi se opravdalo uvođenje veće slobode za strani kapital, reformu finansija, itd. Međutim, pored ovoga, zaboravlja se i činjenica da je Milošević morao da nacionalni narativ usidri u radničkoj solidarnosti: zahtevima za ekonomsku liberalizaciju Srbije i njen egalitarni položaj unutar Jugoslavije; borbu protiv “kontrarevolucije na Kosovu” i birokrata koji koče reforme – sve što je isto izgovorio i na konferenciji, prenetoj u prethodnom postu. Drugim rečima, Milošević nije “radnike” naprosto pozvao na osećaj nacionalne pripadnosti, a oni mu se drage volje odazvali. On je uokvirio borbu na isti način na koji je to učinio na konferenciji – u radnikoj solidarnosti i jugoslovensku borbu protiv birokratije i ekonomske nazadnosti, i dao im obećanje progresa i reforme.

Međutim, ono što se takođe zaboravlja, jeste da je Milošević zahteve rakovčana u realnosti ignorisao, a radnike pasivizovao. Govor se završio na isti način na koji je počela konferencija – pozivom na reformu koju bi trebalo prepustiti CK SKS:

“U ovim teškim vremenima, najtežim još od vremena rata, budite sigurni da svi imamo svoja radna mesta i svoje obaveze. Stoga, predlažem da se vratite svojim radnim obavezama i date maksimum truda da se stabilizuje naša ekonomija i stanje unutar naše države… Možete biti sigurni da ćemo mi odmah razmotriti sva pitanja koja ste postavili danas. Zato niko ne bi trebalo da čeka da svako ispuni svoj deo zadatka. Sada svako natrag na svoje radne zadatke!” (citirano iz: Musić, str. 146.)

Dan posle su novine Miloševića predstavile kao vodeću figuru, a on sam je ovo politički upotrebio. Upravo je ovim otvoren Miloševićev govor na pomenutoj konferenciji CK SKS u novembru 1988.:

“Radnici iz Rakovice, pred Skupštinom SFRJ govorili su doslovce: ‘Ne prihvatamo poniženje, ne želimo da iz menze krademo hleb, da bismo ga nosili kući.’. Reforma zato, mora da bude raskid s iluzijama da politički činioci društva mogu uspešno, metodama dogovorne ekonomije, da upravljaju privrednim procesima i odnosima.” (Borba, str. 22. novembar, str. 2). 

Ovim su radnici upotrebljeni radi napada na “dogovornu ekonomiju”. Dalje, ova politička upotreba radnika se nije, međutim, zadržavala na Rakovici. Istog (prvog) dana konferencije se javlja izvesna Zlatica Ivković, tekstilna radinca iz južne Srbije, koja ispred svojeg pogona izjavljuje da “i mi radnici verujemo CK SKS i njegovom rukovodstvu. Očekujemo i tražimo da se kroz privrednu reformu, koja se priprema i najavljuje, promeni položaj tekstilne industrije i da se predloženim merama realno sagleda neodrživo sadašnje stanje u ekonomiji.” (Borba, 23. novembar, str. 3). Takođe, drugog dana konferencije, javlja se radnik iz “Trepče”, Miodrag Dragosavac, koji za ostale radinke iz “Trepče” koji su štrajkovali u rudniku “Stari trg”, govori da “oni nisu radnici” (ova izjava je u novinskom članku postala podnaslov! Ibid.) i da njegove kolege “nisu direktno iz proizvodnje”. S druge strane, istog dana se javlja i “generalpotpukovnik u penziji”, Pero Lalović, koji, pored podrške trostrukoj reformi, ističe kako je on došao “direktno iz proizvodnje” (Ibid.).

U smislu pitanja Vojvodine, zanimljiva je politička upotreba “etničkih mađara”. Na konferenciji se ispred Saveza socijalističke omladine Vojvodine javlja Laura Fodor, koja je pročitala “Proglas za Jugoslaviju”, u ime borbe protiv nacionalizma. Ovu taktiku je Milošević sam izvrnuo i prethodno koristio radi podrške svojim neoliberalnim reformama. Najčuvenija je prethodna upotreba Mihalja Kertesa [Kertész Mihály] za “Jogurt revoluciju” u Novom Sadu. Ona uopšte nije slučajna. Prema Adam Le Boru, “Kertes je bio povezan sa Srpskim DB-om i uskoro postao jedan od bitnih saveznika Miloševiću. Naime, on je bio Miloševićev odgovor na optužbe onih koji su tvrdili da je on [Milošević] nacionalista. Kertes je izjavio da ukoliko on, etnički mađar, nema čega da se boji od Srbije, onda Srbije ne bi trebalo da se boje ni ostali. Milošević je inače preuzeo kontrolu nad Srpskim DB-om nedugo posle preuzimanje vođstva nad Saveza komunista Srbije.” (Le Bor, 107.)[2].

Ono što svi pomenuti slučajevi (osim slučaja Laure Fodor) dele, jeste to da koriste svoje govore, kako bi naglasili Miloševićev “anti-nacionalizam” i obezvredili njegove protivnike. Stoga, ono što je ovde zanimljivo jeste Miloševićeva ideološka upotreba anti-nacionalizma zarad de facto jačanja srpskog nacionalizma, koji je, potonjim ukidanjem autonomije pokrajina, utkan u izgradnju Srpske države.

Miloševićev neoliberalizam i etnički nacionalizam

Kao i u prethodnom postu, i ovde je potrebno dati kontekst u okviru kojeg je potrebno razumeti Miloševićeve politike – jer one nisu naprosto bile slučajne, niti oportunističke. Činjenica da je Milošević koristio pripadnike etničkih zajednica i same radnike zarad podršku svojim neoliberalnim programima. Ova činjenica je sama po sebi dovoljna da bi ovde otvorila pitanje generalnog spoja između neoliberalizma i nacionalizma. Međutim, ovo nije jedina pa ni najdominantnija taktika iz tog doba. Postojale su i druge taktike koje su služile ovoj svrsi i pripremile teren. Recimo, iz jeseni 1986., dakle 2 godine pre govora na pomenutoj konferenciji iz 1988., prethode radovi još jednog od Miloševićevih saradnika i jednog od ekonomiskih savetnika na Memorandumu SANU, naime Koste Mihailovića. Za Mihailović se danas ne zna na levici, ali on je bio zadužen za pisanje “ekonomskih delova” Memoranduma (The Noncoformists: Culture, Politics, and Nationalism in a Serbian Intellectual Circle, 1944-1991, str. 275).

Ovde je okrivljen – poput Miloševićevog govora – jugoslovenski komunizam, za to što nije prepoznavao značaj slobodnog tržišta. Prema Memorandumu: “Uzroci privrednih nedaća ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filozofije kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje više na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponašanja, priznavanje živog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvažavanje troškova i ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanično prihvaćene ekonomske filozofije i onih institucionalnih rešenja koja su u praksi imala utoliko teže posledice što su uživala ideološku podršku čak i onda kada su se očigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske racionalnosti.”. Ovde su – takođe, poput Miloševićevog govora – okrivljeni komunisti zbog “izbegavanja da se istini pogleda u oči”, odnosno da se ne preuzmu ekonomske mere Međunarodnog monetarnog fonda, “koje su se sa manje potresa i sa većim učinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti.” (ovde).

Stevan_Kragujevic,_Slobodan_Milosevic,_portret.jpg
Izvor: Stevan Kragujević

 

Naime, već tada se naglašava zaostajanje privrednog razvoja Srbije i prikazivanje Srbije kao “žrtvenog jarca” – ovo je drugi i komplementarni vid narativa, odnosno pomoć Miloševićevoj taktici. To znači da je Miloševićev akcenat na prevelikoj autonomnosti pokrajina i republika već uveliko imao razvijenu pozadinu u javnosti (delovi Memoranduma su inače štampani 2 godine pre Miloševićevog govora iznad i to upravo u “Večernjim novostima” u septembru 1986.). Mihailović je za zaostajanje Srbije u odnosu na druge države-članice krivio Savez komunista Jugoslavije koji je navodno oslabio Srbiju i to s namerom kroz premale investicije (u njegovoj knjizi “Ekonomska Stvarnost Jugoslavije” u izdanju Ekonomika, Beograd, 1990., se mogu i naći analize “srpske nezaposlenosti”, itd.). Ovo je interpretacija koja je retko dovođenja u pitanje i od strane srpske desnice i od strane liberalnog mainstream-a: kao da je “ekonomski deo” – odnosno ekonomski nacionalizamnezavisan od političkih interpetacija, a ne njihov suštinski komplement.

Radnički štrajkovi koji su se ovome protivili

U skladu sa tim, nimalo ne iznenađuje da je ovaj narativ doslovno usvojena, odnosno, da je usvojen način na koji je Miloševićeva propaganda predstavila tok događaja i ulogu samog Miloševića u njima.

Tako i levica i desnica i liberalni političari za nacionalizam krive – narod, a ne Miloševića. Naravno, neupitno je da su mobilizacije stavnovništva – po nacionalnoj osnovi – delom bile spontane, iako su reagovale na “nacionalističke” politike Vlade Srbije (poput oduzimanje pokrajinskih autonomija). Međutim, da su se ove mobilizacije nastavile “spontano” u punom smislu te reči – bez Miloševićeve ključne uloge – one nikada ne bi dovele do niza promena do kojih su dovele, i to u specifičnu korist Miloševića. Pitanje zašto se “događanje naroda” – navodno magijom poteklo spontano od prirode svakog Srbina i Srpkinje – nije izrazio ranije li kasnije, već baš tada i na taj način – ostavlja se  naprosto neodgovorenim. Da li je baš bilo slučajno da se to odvijalo baš kao uvod u tržišne reforme i ukidanje pokrajinske autonomije, u vreme kada je Jugoslovensko samoupravljanje preko noći rastureno?

Današnji teoretičari imaju potrebu da svoju borbu protiv današnjeg neoliberalizma usidre u narativu “naroda”, a kao njegovog “prirodnog” predstavnika žele da uspostave Miloševića. Međutim, na taj od istorije ispražnjen način, isti čovek koji je nekada pomogao u otvaranju vrata (neo)liberalizma tokom osamdesetih, u Srbiji se danas pojavljuje kao njegov najveći kritičar.

Ovo je mit koji se iskonstruisao naknadno – i koji se i dalje naknadno konstruiše. Stoga, da li onda iznenađuje da se niko od današnjih “teoretičara” nije zapitao šta je “narod” radio sam, osim što se “događao”? Simptomatično je, s pravom piše Goran Musić, da u kontekstu raspada Jugoslavije, gotovo da ne postoji nijedna istorija koja se bavila radčničkim organizovanjem (Musić, str. 132).. Naprosto pretpostavljamo da znamo sve o “narodu” – iz onoga što je Milošević rekao o njemu, a to što je rekao, podržali “govornici iz naroda” – čija ključna uloga je opisana u poglavlju iznad.

Međutim, ukoliko se ovo pitanje – radničkog organizovanja – shvati ozbiljno i pogleda pobliže, stvari su drastično drugačije. Protiv nacionalizma su bili pre svega radnički štrajkovi, koji se obično ne pominju. Na dotičnu temu, u ovom tekstu o “Srpskoj levici”, prethodno su sumirani nalazi par analiza, te interesantni podaci koji se tiču zahteva štrajkova (na taj tekst Mario Kalik reagovao i odgovorio ovde, na šta ću odgovoriti u skorije vreme). U ovim zahtevima se vidi da unutar štrajkova nacionalizam nikako ne predstavlja glavni motiv.

Naprotiv, ciljevi štrajkova su bili u većini slučajeva usmereni ka poboljšavanju materijalnog položaja radništva i etničke tenzije se eksplicitno spominju u jako malom broju njih. Oni koji bi tvrdili da se nacionalizam naprosto nije izražavao, morali bi posebno da obrade pitanje zašto se jeste izražvao, ali tek u malom broju njih – tek 17 od 1685. Nadalje, ovo ne znači da “grasroots” nacionalizma nije bilo među radništvom, pogotovo izvan štrajkova. To znači da unutar njih on nije bio dominantan i da nacionalizam kao takav, nije prožimao svaku poru radničkih pokreta širom Jugoslavije, pogotovo onda kada su se pojavljivali i organizovali u pokrete sa konkretnim ciljevima i zahtevima. Ovde kopiram deo koji analizira zahteve štrajkova:

“Tako se od 1980. (kada je štrajkovalo 13504 radnika u 205 štrajkova širom Jugoslavije) njihov broj se sve više i više povećava, sve do pred sam početak raspada države (kada je štrajkovalo 288676 radnika  u 1685 štrajkova 1987., i na tom intenzitetu je ostao). Ukoliko se ukloni disproporcionalna medijska pažnja i fokusira na zahteve, dobija se zanimljiva slika tadašnjeg radničkog pokreta: „etno-nacoinalistički“ zahtevi samih radnika (pozitivini ili negativni) pominju se ukupno u tek u 17 izveštaja; nezaposlenost u svega 3; zahtevi koji se tiču konflikta sa direktorima i menadžerima – 998; zahtevi koji se tiču standarda života – 580, a zahtevi koji se tiču cene rada – 1461.”

Kao što je navedeno, ovi radnički štrajkovi su počeli da se odvijaju još početkom osamdesetih. Usled MMF-ovog pritiska i pogoršavanja mera štednji, ovi štrajkovi su kulminirali u periodu između 1987-1988. i pominju se čak i u ponekim istorijama samog MMF-a (ovde, str. 72). Pored toga, izbili su i protesti

kosovskih Srba zbog teškog “položaja” na Kosovu (represija od strane albanske većine, odsustvo samoodređenja, napadi na imoviinu, itd.) , koji su počeli u 1986. i dostigli svoj vrhunac u 1988., kao i protesti Srba izvan Kosova, radi pokazivanja “solidarnosti sa patnjom kosovskih Srba”, koji su počeli u leto 1988., i protesti kosovskih Albanaca koji su izbili u novembru 1988., u odgovoru na planove srpske Vlade da raspusti Albanske vođe Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova i protiv predloga srpske Vlade da se promeni ustav iz 1974., čime se umnogome poništila autonomija Kosova (M. Ivković, T. Petrović & S. Prodanović, The Hybrid Discourse of the Serbian Antibureaucratic Revolution, Nationalities Papers (2019), 47: 4, str. 597.)

Štaviše, Miloševićevi protesti su se odvijali na krilima upravo ovog nezadovoljstva: maksmalni intenzitet njegovih protesta dolazi posle radničkih štrajkova i poklopa upravo sa vremenom odvijanja konferencije CK SKS, o kojoj smo pisali (grafikon 1, ispod).

protesti srbija 1988
Grafikon 1. Brojnost protesta (vertikalna skala). Izvor: Grdešić, Marko (2019), “The Shape of Populism:
Serbia before the Dissolution of Yugoslavia“, Michigan, University of Michigan Press, str. 38.

Međutim, ono što se opet zaboravlja jeste šta je to značilo za same radnike. Tokom ovih godina su dokumentovani i brojni primeri transnacionalne solidarnosti i to upravo radi zajedničkog protesta protiv MMF-a. Ovi štrajkovi su se odigravali i bez Miloševića, van njegove retorike, i Miloševićeva retorika je njih prisvojila i to tek posle, a ne oni nju, pa još uz to i spontano. Na primer: radnici Borova i Vartileksa su dolazili u Beograd tokom proleća 1988. radi protivljenju merama štednje, prema studiji Lev Krefta, str. 6). Branka Magas takođe spominje  više slučajeva gde su Makedonski, Bosanski, Hrvatski, Kosovski i Srpski radnici posećivali Skupštinu. Ona takođe pominje upadljivo odsustvo nacionalističkih pretenzija i ulogu zahteva za zaštitom protiv opadanja vlastitog životnog standarda (njena studija The Destruction of Yugoslavia, str. 153). Michael Karadjis pominje zajedničke štrajkove Sprskih i Albanskih radnika pre Miloševićevih intervencija na Kosovu (str. 38). Period pred proboj nacionalizma Karadjis čak naziva “revolucionarnim” (isto). Tokom i posle tih štrajkova sledi formiranje prvih nezavisnih sindikata (u Sloveniji se prvi takvi sindikati formiraju 15. decembra 1987., a u Srbiji Ujedinjeni granski sindikati – Nezavisnost se formiraju 23. novembra 1991.)[3]. Prema Marku Grdešiću, upravo je ovakva dinamika Jugoslaviju razlikovala od ostalih istočnoevropskih dešavanja iz godina koje su prethodile 1989[4]. Naime, u Jugoslaviji, štrajkovi iz osamdesetih ovde nisu nikada doveli u pitanje postojanje socijalističkog režima. Ovo stanje je važilo sve do pasivizacije radništva početkom devedesetih, a Milošević je bio taj koji je to rasturio i napravio “podelu” u socijalističkim institucijama. Kroz kritiku birokratizma je sprovedeno de facto ukidanje Vojvođanskog i Kosovskog dela komunista i osnažena “centralistička” frakcija, tj. rukovodstvo srpskog Saveza Komunista i frakcija Slobodana Miloševića (i događaji opisani u prethodnom postu).

Ovo je sadržaj i suština Miloševićevih ekonomskih politika sa kraja 1980-ih: istovremena upotreba liberalnih ekonomskih reformi u sprezi sa nacionalizmom zarad razbijanja međurepubličke solidarnosti radničke klase. Stoga, uzevši jačanje centralističke frakcije SK, reći da su ove bile promene bile “antibirokratske” je upitno samo po sebi. Štaviše, one su bile daleko od progresivnih društvenih promena. Miloševićeve antibirokratske “revolucije” su, za radničku klasu same Srbije bile uspešne kontrarevolucije: pasivizirajući štrajkove radnika i socijalističke institucije kroz liberalne reforme, one su predstavljale dvostruko suzbijanje i, napokon, ukidanje socijalizma.

Aleksandar Matković

Prvi deo ovog teksta se nalazi ovde.

[1] Za detalje pogledati prethodni post o Miloševiću. Iako Milošević nije bio onaj koji je uvodio neoliberalizam (to jeste radio i zahtevao MMF), on jeste bio na strani uvođenja pomenutih reformi i čak bio najglasniji među onima koji su je podržavali, time razmontiravši institucije samoupravljanja i proboj neoliberalizma.

[2] Inače, u vreme kada je Jugoslavija uslovljavana međunarodnoj pomoći u rangu od desetine miliona, sam Kertes je bar “38 miliona nemačkih maraka bez odobrenja Narodne banke Jugoslavije izneo na Kipar”, da bi posle bio oslobođen tek 2014. 

[3] Trebalo bi ipak pomenuti da su ovi sindikati prema pomenutoj studiji Lev Krefta (str. 6-7.), teško bili mesta za odbranu socijalističkih ideja i kasnije delili sličnu sudbinu kao i ostali sindikati širom Istočne Evrope, naime, kao “partneri” u “socijalnom dijalogu” u okviru tranzicija iz socijalizma u kapitalizam. Ovo Kreft vidi kao posledicu toga što radnički pokret nije uspeo da stvori sebi alternativnu organizaciju naspram Saveza komunista Jugoslavije. Tokom istih godina, Karadjis konstatuje opadanje radničkog članstva unutar Saveza (str. 38).

[4] Ovo ide kontra jednoj inače sjajnoj studiji Erike Bener (o nacionalizmu i marksizmu) – u kojoj se tvrdi da u većini Istočnoevropskih komunističkih režima nije postojalo drugo legalno mesto otpora van nacionalizma: da nije bilo drugih legalnog položaja iz kojih se otpor uopšte mogao pružiti unutar socijalističkih i komunističkih režima i da je nacionalizam taj koji je pružao uporište za buduće otpore, a potom, i rušenju komunističkih država. (Really Existing Nationalisms: A Post-communist View from Marx and Engels, str. 230). Jugoslovensko iskustvo donekle ide nasuprot toj ideji. Jeste istina da su komunistički i real-socijalistički režimi iz XX veka imali problema da govore o postojanju radničkog nezadovoljstva u socijalizmu ili komunizmu i ta tema jeste bila kontroverzna u ideološkom smislu, pogotovo na početku postojanja takvih režima, pa i u samoj Jugoslaviji. Međutim, u osamdesetima je neosporno da su položaj i pokret radničkog otpora u Jugoslaviji u toku osamdesetih izvojevali i simbolički svoje položaje i to upravo kroz štrajkove. Oni su se borili protiv onoga što je, na žalost, postalo dominantna interpretacija danas.

logo fejs mali

Facebook OVDE.

Supskripcija OVDE.

 

One thought on “Druga strana Slobodana Miloševića, II: Ostali govornici i njihove uloge

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s