Ima li suvereniteta bez jeftinog rada?

Slučaj

Nedavno su u medijima postali poznati slučajevi upotrebe stranih državljana za rad u Republici Srbiji. Da sumiramo, reč je o

“izgradnji brze pruge između Beograda i Budimpešte, koju država sprovodi sa ruskim partnerima, kao i Koridora 11 koji iz kineskog kredita gradi kineska firma. Oko 70 državljana Indije, trenutno angažovanih na izgradnji vijadukta “Čortanovci“, danima štrajkuju zbog uslova rada i hroničnog kašnjenja plata.”.

Radnici su formalno zaposleni u američkoj firmi “IDEA Capital LLC”, sa sedištem u Majamiju. Njima su – između ostalog – oduzeti i pasoši, a od ovih radnika,

“Njih sedamdesetak smešteno je odnedavno u kolektivnom radničkom smeštaju u Surčinu. U malim sobama od oko deset kvadratnih metara borave po četiri radnika”

Izvor: Telegraf.

Međutim, u toku razvoja slučaja se fokus sa radnika skrenuo na “odricanje” države Srbije od svog suvereniteta. Prema Istinomeru i njihovim sagovornicima, to se onda navelo kao “ozbiljan presedan”:

“Stručnjaci za radno pravo sa kojima smo razgovarali stav Inspekcije tumače kao opasno odricanje Republike Srbije od suverenosti na sopstvenoj teritoriji i upozoravaju da se ovim pravi ozbiljan presedan koji može da ostavi dalekosežne posledice na prava svih zaposlenih u Srbiji, a ne samo indijskih državljana koji su mesecima žrtve radne eksploatacije.”

Ovo tumačenje je došlo nakon odgovora Inspekcije, u kojem se izjavljuje da su pravne regulacije indijskih radnika zapravo stvar američke kompanije u kojoj su zaposleni. Evo i punog odgovora:

„Prava angažovanih lica iz radnog odnosa ostvaruju se po propisima države iz koje su ta lica upućena u skladu sa zaključenim ugovorima o radnom angažovanju. U vezi sa ostvarivanjem prava po osnovu radnog angažovanja državljana Indije koji su u radnom odnosu kod stranog poslodavca registrovanog u SAD, stvarno i mesno je nadležna odgovarajuća inspekcijska služba u Americi i ona jedino može utvrditi zakonitost upućivanja lica na rad u inostranstvo i ostvarivanje njihovih prava prema propisima koji važe u Americi“

Izvor: Telegraf

Ima li suvereniteta bez jeftinog rada – domaćeg ili tuđeg?

“Istinomer” je obelodanio svu ozbiljnost ovog slučaja. Štaviše, pažnja u ovakvim slučajevima, koji su, na žalost, sve brojniji, je preko potrebna i trebalo bi očekivati da će se pojavljivati sve više, s obzirom na otvaranje Srbije ka globalizovanim lancima proizvodnje.

Međutim, ovde nije u pitanju nikakva novina i upitno je da li bi indijski radnici išta dobili da je “suverenitet” Srbije dozvoljavao slanje inspekcije rada. Najpre, u Srbiji je sam Zakon o radu, tačnije njegova reformu 2014., doneta uz podršku MMF-a (te iste godine je i NATO podržao uspostavljanje privatnih izvršitelja). Ovo nastojanje da se srežu socijalna zaštita radnika, uz pomoć vlade i Privredne komore, ograničava doseg “socijalnog dijaloga”. To je tada bio deo standardnog evropskog odgovora na krizu (npr. debakl sa Grčkom, koji je tada još uvek bio u toku), a čak su i neki od odrednica po kojima se indijski radnici mogu teretiti (npr. otkaz radnog ugovora bez formalnog ralozga), nekad bili deo srpskog zakona o radu (u čuvenom članu 179.), dok nije Ustavni sud objavio da su u suprotnosti sa Ustavom Srbije. Drugim rečima, situacija ni pre slučaja indijskih radnika nije bila bolja, niti je “suverenitet” Srbije do sada branio dolazak evropskog kapitala, naprotiv. Uprkos debatama, ekonomija Srbije je već uveliko “integrisana” u Evropsku Uniju (preko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, izvozno/uvoznih sporazuma, zavisnosti od evroizovanih kredita, itd.), a njena industrijska politika se temelji na stranim investicijama, bez obzira na to što je ovakva ekonomska politika kontinualno proizvodila haotične rezultate (do 2017. je otvaranje Srbije prema globalizovanoj proizvodnji proizvelo i prvi talas radničkih štrajkova u firmama pod stranim vlansištvom). To je sve deo jedne te iste ekonomske politike. Štaviše, u poslednjih dve decenije otvorene su i posebne “slobodne zone” (kao i širom Balkana, u čemu je prednjačila Makedonija). U ovim “zonama” ne važe isti ekonomski uslovi kao i za ostatak zemlje, naprotiv:

“U sklopu ovakve politike, došlo je i do procvata „slobodnih zona”, teritorija pojedinih opština u Srbiji gde je koncentrisan veći broj stranih i domaćih preduzeća, proizvodnih i uslužnih, kojima je pored pomenutih podsticaja omogućen i bescarinski uvoz i izvoz, oslobođenje od carine, PDV-a i drugih dažbina na uvoz repromaterijala, opreme, mašina i građevinskog materijala, potpuno oslobođenje od poreza na dodatu vrednost i oslobođenje od naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, kao i naknade za takse i troškove opštinske uprave, izdavanje dokumentacije, priključenje na infrastrukturne mreže, itd.”

Koliko su ove zone učestale? Prema istom istraživanju,

„Slobodne zone” (zvaničan naziv Ministarstva ekonomije), u svetu poznate i kao „specijalne ekonomske zone”, trenutno postoje u 14 opština u Srbiji, ali u toku je formiranje bar još tri nove, u Obrenovcu i Beogradu, i još jedne u Kragujevcu. Prve dve „slobodne zone” nastale su još 1998. u Pirotu i Subotici, dok su sve ostale oformljene posle 2005. U njima je 2014. poslovalo 262 preduzeća, od čega 98 stranih i 164 domaćih, 47 proizvodnih i 215 uslužnih, a od proizvodnih 31 u stranom i 16 u domaćem vlasništvu. Prema podacima iz 2014, u svim tim preduzećima posao je našlo ukupno 19.255 radnika.

Opet, i van ekonomskih zona isti pritisci dovode do potreba da se izmene ili prekrše radni standardi i zakoni. Npr. jedan čuveni slučaj se desio 2014. je Kineska firma “Hesteel” uputila predlog vladi da izmeni svoj zakon o radu, kako bi se otvorile barake u železari kod Smedereva. Iz istih razloga je upitno reći da je u poslednjih 10 godina nije postojalo neko stanje “pune suverenosti” u odnosu na koji se u januaru 2019. desio jedinstveni “čin odricanja”. Umesto “presedana” (kada je reč o radnoj inspekciji), slučaj indijskih radnika bi trebalo sagledati u kontekstu širih politika države Srbije, u okviru kojih je on i bio moguć.

Izvor: Sputniknews.

DODATAK: Da li je ovo izuzetak?

Suverenitet nije samo pravna, već i ekonomska kategorija. Međutim, govoriti o suverenitetu danas nije isto što i govoriti o suverenitetu u doba fiziokrata ili za vreme ranih početaka kapitalizma. U pogledu ove teme je značajna tzv. Brener-debata i doprinos Elen Meiksins Vud  u vidu pregleda istorijskih teorija suvereniteta koje su – kroz upotrebu naroda – pružale zaštitu francuskim i engleskim aristokratijama i baronama u borbi protiv kralja i tadašnjih monarhija, a potom i uspostavljanju i širenju (od ekonomskog sadržaja ispražnjene) demokratije unutar SAD, nakon oslobađanja od engleskog kolonijalizma. Iako se ovakve doktrine često i dalje citiraju kod nas na levici (kao da je suverenitet de facto utemeljen onako kako se to čini da jeste), ova istorija se ne može se copy-pastovati na današnje stanje. Suverenitet se danas samo fenomalno temelji (odnosno, ispoljava kao utemeljen) na političkoj “volji” države i njenih građana pojedinačno (na ovu temu videti tekst Vuka Vukovića).

Mnogo produktivniji uvid je potreban da bi se razumela izmena suvereniteta s obzirom na globalizovane lance privatnih kompanija i akumulaciju kapitala danas. Dok je Srbija izuzetak u pogledu ogromne zavisnosti od stranih investicija, ona nipošto nije izuzetak od svetske privrede, u kojoj nacionalne države sve više stvaraju uslove za transnacionalne kompanije, i upravo na temelju svojih političkih odluka. Tvrditi da su ove ekonomske i političke odluke odvojene i da između političkih i ekonomskih odluka postoji nekakav jaz, zaboravlja pravi “presedan” – ulogu transnacionalnih kompanija u “funkcionisanju” suvereniteta. Prema jednom UNCTAD-ovom izveštaju, u 2013. se 80% svetske trgovine odvijalo na osnovu lanaca proizvodnje u vezi sa transnacionalnim kompanijama. Ovo je posledica globalizovanog sistema proizvodnje i u njega Srbija (sa zakašnjenjem u odnosu na ne-socijalističke zemlje Zapada) i to je dugoročni trend, koji je inače otpočeo sa izmeštanjem proizvodne, najviše, posle Drugog Svetskog rata u kapitalističkim zemljama. Ovo izmeštanje proizvodnje u periferije različite teorije “modernzacije” nisu uspele da objasne (re-industrijalizaciju i istovremeno povećano siromaštvo na periferijama). 

Ali, koliko su ove promene uticale na savremene države? Koliko je suverenitet moguće danas misliti u izolaciji i to samo na osnovu države? Ovo se može objasniti jednim zanimljivim primerom. Naime, još je tokom energetske krize sedamdesetih ovo pitanje isplivalo na površinu. Tako, čak su se i u okviru reakcionarnih teorija države – npr. kruga učenika bivšeg nacističkog pravnika Karla Šmita (Carl Schmitt) – tokom sedamdesetih vodile zanimljive rasprave o ulozi energetskog suvereniteta za njegovu teoriju državnog suvereniteta (mogućnost donošenja odluka u “egzistencijalnim konfliktima”, povlačenje razlike prijatelj-neprijatelj, i kako je o tome govorio u svojim predavanjima o “totalitarnoj” državi – mogućnost da se država povuče iz ekonomije).

Tokom sedamdesetih su nemački ustavni pravnici doveli u pitanje postojanje isključivo pravnog suvereniteta:

“Tokom 1970-ih, ipak, naglašavajući primer Zapadne Nemačke, konzervativni ustavni pravnik Ernst Forsthof (Ernst Forsthoff) je doveo u pitanje suvernitet Zapadnih demokratija na još fundamentalnijem nivou. ‘Država industrijskog društva’ se ne može nazvati “suverenom” u klasičnom smislu jer je izgubila ‘pravo, ili de facto kapacitet, za donošenje odluka u okviru egzistencijalnih konflikata’. Kao što je ovaj učenika Karla Šmita tvrdio, ovo se dešava jer ‘srž današnje društvene celine nije država već industrijsko društvo, i ova srž se opisuje u okvirima pune zaposlenosti i ekonomskog rasta’. Kako je on to video, legitimnost države – pogotovo Zapadne Nemačke – je u potpunosti zavisila od ekonomskih performansi industrijskog društva i neizbežno će doživeti svoju eroziju onda kada njen sada već uobičajen ekonomski rast prestane. U 1972., jedan drugi ustavni pravnik, Ernst-Volfgang Bekenferde (Ernst-Wolfgang Böckenförde), prmetio je ‘sve veću tendenciju da se država identifikuje sa ekonomijom’, prema čemu se isključivo država smatra sposobnom da preuzme dodatne odgovornosti poput osiguravanja društvene bezbednosti, širenja bogatstva i garantovanja društvenog progresa. Umesto toga, kljuöni faktor je ekonomski rast, za koji država može jedino da obezbedi opšti okvir. Tako je Bekenferdeova često citirana izjava, formulisana već 1967., da ‘liberalna, sekularna država’ zavisi od preduslova koje ona sama ‘ne može da garantuje’, počela primenjivati ne samo na religiju ili moral, kao što je on imao na umu. Tokom naftne krize, isto se činilo da važi i za energetsku bazu države i njen potencijal da ostvari svoje ekonomske politike.” (Rüdiger Graf, Oil and Sovereignty: Petro-Knowledge and Energy Policy in the United States and Western Europe in the 1970s, Berghahn, New York, 2018., str. 6, prevod A.M.)

Ovaj potencijal je pogotovo bio bitan za uspostavljanje Zapadne nemačke –  državi koja je mogla da nastane tek nakon što se završila bitka oko njenog ekonomskog uređenja, oličenog u “društveno-tržišnoj ekonomiji” i pasivizaciji demokratskog socijalizma – čemu su doprineli ordoliberali, preteče neoliberala (pogotovo Alfred Miler Armak, o kojem sam pisao[1]).

Ovo je jedan i plastičan primer u kojem su konzervativni teoretičari suvereniteta naleteli na ono o čemu su marksisti pričali već skoro sto godina – da su ekonomski tokovi privatnog kapitala ključni za opstanak i funkcionisanje države [2]. Ukoliko danas iko hoće da govori o suverenitetu, onda mora u obzir uzeti spoj nacionalne države, kapitala i njihove izmene – jer, suverenitet nije samo pravna niti politička kategorija, a ekonomski pritisci koji su transnacionalnog karaktera i od kojih zavisi potencijal državne suverenosti za političke odluke – se moraju uzeti u obzir pre promišljanja svake dalje transformacije.

FUSNOTE

[1] U pitanju je pripadnik nacističke partije NSDAP-a, koji je nakon rata doprineo uspostavljanju Evropske Unije, između ostalog i kao jedan od autora tzv. “Treaty of Rome”. Nakon objavljivanja ovog teksta, o njemu sam pisao 2 posta. Za dodatni info, videti ovde.

[2] To se, naravno, katkad pretvaralo u pojednostavljeno posmatranje države kao “kolektivnog kapitaliste”, npr. početkom 20. veka su Engels, Hilferding (odatle i Lenjin), Polok i ostali marksisti različitih orijentacija vodili debate povodom razvoja joint-stock kompanija i bankarskog sektora u okviru debata o “državnom kapitalizmu”; o teoriji države kod samog Marksa je potom usledila tzv. “State-Derivation debate” u Nemačkoj i o tome se danas mogu pogledati radovi Ingo Elbea, Ingo Stützle-a, Chris O’Kane-a, itd. Danas je, radi pregleda istorije i razvoja teorije transnacionalnog kapitala i države, najbolje konsultovati John Smith-ovu knjigu “Imperialism in the 21st century“. (od Smita inače postoj i jedan prevod na ovom blogu, ovde, a u narednih par nedelja ću pisati o teorijama imperijalizma, u okviru bitne debate koja se odvija na domaćoj levici).

Facebook HERE.

Subscribe HERE.