“Kapital iz sveta” – druga strana Slobodana Miloševića

Kapital iz sveta doprineo bi povećanju naše produktivnosti i efikasnosti. Međutim, primitivan strah od ‘eksploatacije’ koji nam je servirala birokratija (i sama na niskom stepenu obrazovanja i kulture), učinio je da smo se klonili onih oblika angažovanja inostranog kapitala koji je, svojim aktivnim dejstvom, mogao bitno uticati na kvalitet našeg privređivanja i visok tehnološki nivo. U promeni privredne strukture mi ozbiljno računamo na strana ulaganja, koja hoćemo da ohrabrimo time što ćemo im garantovati sigurnost i ekonomski interes. – Slobodan Milošević, Prva konferencija Saveza komunista, 21. novembar 1988., Beograd.

Mnoge zemlje, čak i na Zapadu, osetljive su na prisustvo stranog kapitala. A i mi, kao što znamo, u tom pogledu imamo predrasude. I zato treba da razbijemo te predrasude o dejstvu stranog kapitala. – Slobodan Milošević, isto.

Prvi citat (pun tekst u Prilogu 1., ispod) je odlomak iz govora Slobodana Milošević na prvoj konferenciji Saveza Komunista Srbije, prenetog u beogradskom izdanju “Večernjih novosti” od 22. novembra 1988. (str. 2). Drugi citat (Prilog 2.) je odlomak istog govora, prenetog u beogradskom izdanju “Politike”, takođe od 22. novembra iste godine (str. 2). Ovde želimo da prenesemo materijal iz Miloševićevog govora sa pomenute konferencije.

Izvor: The Intercept.

Konferencija se održala između 21. i 23. novembra 1988. u beogradskom “Sava centru” i na njoj su prisustvovali predsednici centralnih komiteta svih jugoslovenskih republika, članovi organa SKJ i članovi Statuarne i Nadzorne komisije SK Srbije, kao i 748 delegata izabranih u opštinskim organizacijama Saveza komunista (Politika, str. 1., Prilog 2).

Govor koji su ove novine prenele je naglašavao potrebu za tri reforme: privredna reforma, reforma političkog sistema i reforma Saveza komunista (Borba od 22. novembra, str. 1, Prilog 3)[1].  Uvodni referat – čiji tekst prenosimo ovde – je podneo tadašnji predsednik Predsedništva CK Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević.

Prilog 1: beogradsko izdanje “Večernjih novosti”, 22. novembar 1988.

 

This slideshow requires JavaScript.

Prilog 2 (ispod): beogradsko izdanje “Politike”, 22. novembar 1988.

 

This slideshow requires JavaScript.

Prilog 3 (ispod): dva broja “Borbe”, 22. i 23. novembar 1988.

 

This slideshow requires JavaScript.

Datiranje govora

Ovaj govor se održao nešto više od godinu dana nakon ključne 8. sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, i nakon Miloševićevog razlaza sa Stambolićem, posle čega su usledile čistke i smene najpre u vlastitim redovima odnosno u redovima vlastitog republičkog aparata (O tome, Goran Musić, Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013.Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013., str. 12-20., i Le Bor, str. 100.). U međuvremenu, Milošević je 19. marta 1988. ponovno izabran za predsednika Predsedništva centralnog komiteta SKS i ubrzo formira “Komisiju za privredne reforme” koju će spominjati u govoru (o čemu će još biti reči ispod). Nadalje, mesec dana pre govora, Milošević u Vojvodini, Crnoj Gori i potom na Kosovu organizuje tzv. “anti-birokratske revolucije”. Ove “anti-birokratske revolucije” su se odvijale jedna za drugom i sprovedene su u roku od dva meseca. 7. oktobra, samo 2 dana nakon smene rukovodstva Saveza komunista Vojvodine u toku čuvene “Jogurt revolucije”, predvođene Miloševićevim saradnikom Mihalj Kertesom (Kertész Mihály), u Podgorici su odmah izbili protesti. Ovde su na terenu pripadnici Miloševićeve frakcije takođe iskoristili proteste radi smenjivanja crnogorskog rukovodstva, nakon čega na čelo Saveza komunista Crne Gore, pored Milo Đukonovića, dolazi Momir Bulatović. 17. novembra (mesec dana posle Podgorice i 5 dana pre gorepomenutih govora) potom je smenjeno i rukovodstvo Saveza komunista Kosova. To su događaji koji su neposredno prethodili Miloševićevom govoru od 22. novembra 1988.

S druge strane, govor je vremenski prethodio ukidanju automonije Autonomne Pokrajine Kosovo, čija najava je prethodno dovela do štrajka glađu albanskih rudara u Trepči tokom februara 1989. Taj štrajk se završio, uporedo sa uvođenjem vanrednog stanja na Kosovu, hapšenjem predsednika Saveza komunista Kosova Azema Vllasija te Miloševićevim slanjem vojske i Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) da pohapsi izgladnele rudare, od kojih se poslednjih 50-ak nalazilo 850m ispod zemlje unutar rudnika “Stari trg”. Posle ovoga slede amandmani na Ustav Srbije i time se, između ostalog, Kosovu i Vojvodini oduzimaju mogućnosti veta na ustavne (i delom zakonodavne, upravne i sudske) promene u Srbiji, a isti dan se u Srbiji uvodi kao praznik – “Dan državnosti”, 28. mart. 4 meseci kasnije, jedan drugi praznik – Vidovdan, 28. juna 1989. – obeležiće čuveni Miloševićev govor na Gazimestanu.

Ironično, sam govor predstavlja poslednju Miloševićevu izjava o jedinstvenom tržištu. Prema Aleksandru Miletiću, te izjave su karakterisale Miloševićev pristup problemu jugoslovenskog “jedinstva” i u okviru tog pristupa on počinje da naglašava “smetnje funkcionisanju” jedinstvenog tržišta kao suštinsko političko pitanje, a u najrazvijenijem obliku se pojavljuje u njegovom izlaganju sa Stambolićem na 17. sednici CK SKS  od 28. septembra 1984. Međutim, prema Miletiću,

“ako sledimo hronologiju Miloševićevih javnih nastupa tada ćemo temat o jedinstvenom jugoslovenskom tržištu poslednji put naći u njegovom izlaganju na Konferenciji SK Srbije u novembru 1988. Embargo Sloveniji je proglašen samo godinu dana kasnije, u decembru 1989. Tom brzinom su Miloševićeve ‘principijelne’ koncepcije preinačavane u njihovu potpunu suprotnost.”.

U tom smislu, govor iz 1988. je poslednja tačka u Miloševićevom dotadašnjem razvoju i predstavlja isečak iz vremena neposredno pred sam vrhunac njegovih “antibirokratskih revolucija” koje su bile uvod u raspad Jugoslavije.

Sadržaj govora

Jedna od Miloševićevih ključnih tačaka u govoru je “raskid sa iluzijom da politički činioci društva mogu uspešno, metodama dogovorne ekonomije da upravljaju ekonomskim procesima i odnosima, bilo da je reč o preduzećima, bankama, trgovini, ili svima njima u međusobnoj povezanosti.” (“Politika”, str. 2, Prilog 2., iznad). “Dogovorna ekonomija” je kriva za “haos i siromaštvo” (naslovna strana “Politike”, isti broj, Prilog 2), a za nju su onda vezane “nacionalne ekonomije”:

“Ideje o ‘nacionalnim ekonomijama’ je malograđanski zahtev koji je nacionalistički, nazadan, vezan za prošlost. Naše je mišljenje da je SFRJ mnogonacionalna, dobrovoljna zajednica, da je federativno uređenje nezamenljivo, da republike i pokrajine imaju značajne obaveze i prava – što znači i u privrednom životu. Ako se zalažemo da Jugoslavija bude otvorena prema svetu onda najmanje može biti veštački izdeljena iznutra. Zato, odsecanjem korena birokratizmu i provincijalizmu, i svakom primitivizmu, mogu krenuti napred privreda i demokratija, materijalno blagostanje i duhovno stvaralaštvo.” (“Večernje novosti”, str. 2. Prilog 1., iznad).

U daljem govoru su se pojmovi “dogovorne ekonomije” i “nacionalnih ekonomija” prepleli. Potom, ova dva pojma su se nadalje i predstavila zajedno kao jedna nazadna celina (kao “zagovornici dogovorne ekonomije i nacionalnih ekonomija”, “Politika” 22. novembra, str. 5, Prilog 2). Ta celina je obeležena kao regresivna, kriva za “stanje opšte blokade” (str. 3, Prilog 2), relikt prošlih vremena (Politika, str. 3, Prilog 2), itd. Tim “nacionalnim ekonomijama” su potom pridodate i pokrajine – koje iznutra sprečavaju Srbiju da bude ravonpravna sa ostalim članicama SFRJ – i sve one su zajedno predstavljene kao brana protiv progresivnih reformi. Za razliku od njih, Milošević je Srbiju identifikovao sa “progresivnošću”: zalaganje za progresivne “integracije” u svetski-tržišni sistem, a nasuprot gorepomenutim “nazadnim” pokrajinama i republikama, su nešto za šta se “najdublje zalaže” sama Srbija:

“Moramo što brže i odlučnije napuštati sve što reprodukuje opštinske, pokrajinske ili republičke ekonomije. Na putu za celovitu integraciju u svetsku privredu i savremene ekonomske tokove u svetu jedinstvo jugoslovenskog privrednog prostora i tržišta, stvaranje privrednosistemskih i drugih uslova za slobodno kretanje osnovnih činilaca proizvodnje – rada, znanja i kapitala, najdublji su ekonomski i politički interesi Socijalističke Republike Srbije.” (Isto, str. 3, Prilog 2).

Put kojim bi trebalo onda ići, jeste integracija pokrajina u Srbiju, a potom integracija Jugoslavije u “svetsku privredu”. Ovo “stvaranje” rada, znanja i kapitala bi trebalo da poveća “elastičnost” privrede i da je učini “dovoljno fleksibilnom”, da poveća “brzinu njenog obrta” (Politika, str. 4, Prilog 2) i da uvede “jedinstveni monetarno-tržišni sistem” po ugledu na SAD, Nemačku i Evropsku ekonomsku zajednicu (Borba od 22. novembra, str. 3, Prilog 3). Stoga, uključivanje “u svetsku privredu” i savremene “civilizacijske tokove”  bi ostvarilo “materijalno blagostanje i duhovno stvaralaštvo”, (Vecernje novosti, str. 2., Prilog 1), “reformu svesti i načina ponašanja” (Politika, str. 4, Prilog 2). To, a ne “velika Srbija”, je ono čemu služe pro-tržišne reforme (isto, str. 4, Prilog 2).

Milošević i liberalizacija jugoslovenske privrede

Ovo, naravno, nije ostalo samo na rečima. Naime, Milošević je tokom 1987. i 1988. istovremeno radio sa Branko Mikulićem i Ante Markovićem na privrednim reformama (prema istoričaru Michael Karadjisu, deo Markovićevih reformi je pisao sam Milošević, str. 39., a sličnost između njihovih programa primećuje i Adam Le Bor, str. 131).  Uporedo sa Markovićem – i nakon svoje anti-liberalne faze – Milošević je oko sebe počeo da okuplja nove liberalne ekonomiste (Kosta Mihailović, Ivan Nikolić, Vladimir Rašković, Lazar Pejić, itd.). Pre toga, “originalni liberali” u Srbiji su bili bliži ne Miloševiću, nego Ivanu Stamboliću (najviše Marko Nikezić i Latinka Perović, koje je zajedno sa Stanetom Kovčićem u Sloveniji, Krste Crvenkovskim i Slavkom Miloslavlevskim u Makedoniji, još Tito smenio nakon pada Rankovića. Iz: Tito and his Comrades, Jože Pirjevec, str. 341). Međutim, uprkos međusobnim razlikama i prvobitnom sukobu, tržišne reforme na nivou jugoslovenske federacije je sprovodio i sam Milošević. Naime, tokom istog perioda, tačnije 28. marta 1988., samo 9 dana nakon što je ponovno izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta SKS, Milošević je sa više liberalnih ekonomista oformio i “Komisiju za privrednu i društvenu reformu” (o tome više kod Miloševićevih biografa, Adama Le Bora, koji je radu komisije posvetio i posebno poglavlje, str. 100-113.). Konkretnije, prema Michael Karadjisu,

“Od maja 1988., ogromne promene, predvođene Miloševićevom komisijom, formalno su ukinule ono što je ostalo od socijalističkog sistema. To je uključivalo sveopštu privatizaciju i puna prava za strani kapital u smislu vlasništva, deregulaciju bankarskog sistema, izjednačavanje privatnog i javnog vlasništva i ukidanje ‘radničkog samoupravljanja nad preduzećima’ – ključan zahtev MMF-a.[2] Zakon o preduzećima ih je transformisao u privatna preduzeća, a radnike podsticao da postanu šerholderi u svojim firmama. Radničke savete su zamenili ‘društveni odbori’ koje su kontrolisali vlasnici preduzeća i kreditori. Milošević je pozvao ove odbore da ‘se trude da stvore profit i izbore za svoje mesto na tržištu’. Akt o finansijskim operacijama dozvolio je zatvaranje preduzeća ‘pod stečajem’; u 1989., 248 firmi se gurnulo pod stečaj ili su likvidirana, a 89 400 radnika otpušteno.” (str. 40).

Pomenuti Zakon o preduzećima je inače zamenio prethodni zakon o Udruženom radu, ukinuo svaki vid zaštite društvene svojine i fokusirao se na upravljanje preduzećem nezavisno od svojinskog oblika (više o zakonu i kontekstu unutar kojeg je donet, može se naći u ovom tekstu o deindustrijalizaciji u Srbiji, str. 386.)[3], a ove reforme su se, naravno, odonsile na tadašnju Jugoslaviju u celini.

Međutim, ovakve reforme se ne pojavljuju samo pred kraj osamdesetih. Iako je 1988. možda poslednja godina u kojoj će Milošević govoriti o jedinstvenom jugoslovenskom tržištu, ovo nikako nije poslednji put da se Milošević u svom političkom životu okrenuo tržištu i privatizaciji. Naprotiv, neke od ovde navedenih politika će se sprovoditi i tokom devedesetih. Naime, dok su se privatizacije i reforme sprovodile između 1991-1993., kada se transfоrmisalo 1566, odnosno 44,2% od ukupnog broja preduzeća, 1998. ih je na privatizaciju čekalo 8600, od kojih je 354 ušlo u prvi krug privatizacije (besplatna podela akcija), a 230 u drugi. Od svih iz ovog perioda, najpoznatiji je slučaj prodaje “Telekoma Srbije”. U toku i pod pritiskom sankcija, trgovinskog i budžetskog deficita, Milošević je 1997. godine direktnom pogodbom prodao 49% Telekoma Srbija italijanskom STET-u (29%) i grčkom OTE-u (20%) za 1,5 milijardi tadašnjih nemačkih maraka. Jedini period kada je došlo do revalorizacije društvenog kapitala jeste kratki period između 1994. i 1997. Zato, ono što pojedine struje na levici vide kao osnovu karakteristiku Miloševićeve vlade – odbranu SFRJ od uticaja stranog kapitala – uprkos svoj retorici, predstavlja izuzetak od pravila i obuhvata svega 3 godine.

Da li je govor iz 1988. značajan za razumevanje Miloševićevih politika?

Govor iz 1988. predstavlja Miloševićeve ekonomske politike – i jezik kojim se koristio da ih opravda – koji je ključan za razumevanje devedesetih, ali istovremeno i različit od njih. Zapostaviti ovo bi značilo zanemariti element koji je Miloševića isprva uveo u politiku i koji se postepeno realizovao u Jugoslaviji nakon njegovog dolaska. Upravo to je, primera radi, učinio Sergej Flere. U jednom, kod nas često citiranom intervjuu, ovaj slovenski sociolog je raspad Jugoslavije predstavljao kao već dovršen:  “Milošević je odgovoran za zločine koliko je odgovoran, ali u istorijskom smislu procesi su već bili dovršeni.”. Najpre,  “od 1981. nije mogao da se donese budžet, zatim privredni plan, da su republike krale na onaj i ovaj način”, a pošto su slični “procesi” već bili dovršeni, Flere u sledećoj rečenici olako skoče i do 1943., “kada je Ivo Lola Ribar optužio Slovence za separatizam, da su nesuglasice nastavljene i kasnije zbog čega je usledila dramatična sednica Politbiroa CK Saveza komunista Jugoslavije na kojoj je Tito upozorio da će ‘sve otići do vraga’, a 1971. da će se Jugoslavija ‘raspasti na ružan način’. Ovakva često viđena logika ne vodi nikuda osim u sve veće istorijske zamahe i pozadine i u poništavanje političke i ekonomske uloge Miloševića. Jer, koga ikada uopšte možemo držati odgovornim za bilo šta, ako su istorijski procesi dovršeni, kao da se odvijaju mimo istorijskih aktera?

Zato je bitno imati u vidu Miloševićevu specifičnost. Iako politiku ne kroje sami, akteri poput Miloševića jesu bitni upravo jer procesi uopšte nisu bili dovršeni. Pristupiti čitavom ovom periodu iz ugla devedesetih bi bilo učitavanje. Istorija – a pogotovo ekonomska – se ne odvija automatski. Reći da su se pitanja dugova MMF-u, kraja samoupravljanja i raspada Jugoslavije morala rešiti, kao da je to bila njihova ekonomska sudbina, naprosto je učitavanje. Savremeno znanje o događajima ne dokazuje automatski da su ti događaji morali da se dese. Naprotiv, time se zaboravljaju i alternative koje su postojale (bolje, gore ili podjednako loše), kao i različiti akteri protiv koji su tada bili aktivni. Konkretnije, to su: radnički štrajkovi, Ivan Stambolić, Ante Marković i komunisti koji su se našli u situaciji da moraju da se suočavaju sa Miloševićem unutar Srbije i njenih “teritorija”, Vojvodine i Kosova, itd. Milošević je i sam morao da se odredi naspram ovakvih aktera i situacija. Miloševićeva pobeda nije bila uvek izvesna ni njima ni trećim licima (strane službe, mediji, itd.), kao ni samom Miloševiću.

U krajnjem, može se reći da je Milošević “poseban” faktor: prvo, u istoriji samog centralizma. Prema Miletiću, Milošević odstupa u istoriji srpskog recentralizma upravo po brutalnoj metodologiji. Naime, pitanje pokrajina su mnogo pre Miloševića pokušavali da reše i druge pristalice centralizacije: Draža Marković se bavio statusom pokrajina još u sedamdesetim u periodu “Plave knjige”; Ivan Stambolić koji je još 1982. na 26. sednici SKS pokrenuo pitanje prava Srba i Crnogoraca na Kosovu; Buca Pavlović, kojeg je Milošević smenio na Osmoj sednici, itd. Međutim, način na koji su ova pitanja rešena – upravo u sprezi sa tržišnom ekonomijom i uz pomoć čistki i smene komunističkih kadrova – ne može se zamisliti bez Miloševića.

Nadalje, za razliku od Ante Markovića, Milošević je odigrao “posebnu” ulogu i u smislu “dodavanja” vodeće uloge Srbije u reformama MMF-a i mobilizaciji masa u ime tih reformi (kao što se vidi u jednom drugom dokumentu iz 1. juna 1990, dakle pre razlaza sa Amerikom, CIA je pratila i njihovo suparništvo i bila zabrinuta da će Markovićeva rezignacija dovesti u pitanje “srpsku podršku” ekonomskim reformama, str. 12.). Štaviše, prema Karadjisu,

“od glavnih tačaka njegovog [Miloševićevog] programa – zalaganje za više tržišne ekonomije, više recentralizacije i zalaganje za zarazni srpski nacionalizam – prve dve su bile u skladu sa diktatima MMF-a, dok je treća preusmerila delove srpske radničke klase od zajedničke borbe sa drugim radnicima protiv MMF-ovog programa.” (str. 39.).

U tom smislu, Milošević se razlikovao od ostalih aktera koji su imali ključne uloge u istom periodu. Naime, po tome što je otvoreno zagovarao tržište ne samo radi ostavljanja “dogovorne ekonomije”, nego i radi rešavanja pitanje pokrajina i centralizma, Milošević predstavlja diskontinuitet u odnosu na prethodne političare. Kriviti za ove “procese” Jugoslovenski socijalizam, Ivo Lolu Ribara, “Zapadne sile” ili najjednostavnije, “buđenje naroda“, na taj način i u to vreme, jednostavno maši poentu. Milošević nije kriv samo za nacionalizam. Bez njega, ovi “procesi” – neoliberalne reforme i raspad socijalizma – se ne mogu razumeti, kao što se ni anti-birokratske revolucije ni pomenuti govori, bez samog Miloševića, nikada ne bi ni desili.

DODATAK: O jednoj rečenici u izveštajima CIA-e

Miloševićeve izjave o tržišnoj ekonomiji su pre nekoliko godina ponovo dospele u žižu javnosti. Naime, u avgustu 2016. su se u “Nedeljniku” pojavila “ekskluzivna vest” o izveštajima CIA-e gde se navodi da je Milošević 1987. “privukao pažnju međunarodne javnosti” i da je u toku govora na protestu Srba sa Kosova u aprilu 1987. “zatražio brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji”:

U DOC-1 postoji sledeća rečenica: ‘U aprilu 1987. Milošević je privukao pažnju međunarodne javnosti svojim dramatičnim dolaskom na protest Srba sa Kosova, gde je inicirao raspaljivu kampanju da ‘ispravi greške’ zbog kojih su patili i zatražio brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji.’ Dakle, drugi deo rečenice, onaj o „napretku ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji”, nije se nimalo slagao sa narativom o Miloševiću koji danas znamo. Kako političar koji se zalaže za takve ciljeve može da postane javni neprijatelj SAD? Očigledno je da ne može. I zato je CIA odlučila da prepravi ovaj deo rečenice. On je prvo modifikovan, a potom je i potpuno nestao

Filip Kovačević, novinar “Nedeljnika” koji je objavio sadržaj izveštaja, je primetio da je ova rečenica o “punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji” naknadno izbrisana iz CIA-inih izveštaja i navodi razlog: “posle 1995, kada je Milošević polako postajao neprijatelj agende američke politike na Balkanu, CIA je cenzurisala sopstvene izveštaje.”.

U odgovoru na ovo, sajt Princip.info je potom objavio transkript govora (ovde) u kojem “imamo jedan manji problem. Slobodan Milošević zapravo nije zatražio taj ‘napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji’, kako se u [tajnim CIA] dokumentima navodi.”.

Dok se u transkriptu sa sajta Princip.info zaista ne pojavljuje nigde Miloševićeva izjava da je potreban brz napredak ka punoj demokratiji i tržišnoj ekonomiji”, to ne znači da je takvih izjava Miloševiću manjkalo ili da su one bila samo puka propaganda. Odsustvo tržišne ekonomije iz jednog govora nikako ne smemo interpretirati kao odsustvo tržišne ekonomije iz čitave Miloševićeve politike, naprotiv. Upravo je ovo bila Miloševićeva karakteristika u odnosu na druge struje srpskog centralizma (Draža Marković, iz perioda “Plave knjige” o pitanju statusa pokrajina, Ivan Stambolić koji je još 1982. na 26. sednici SKS pokrenuo pitanje prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, Buca Pavlović, itd.). Prema Aleksandru Miletiću, Miloševićeva razlika u odnosu na ostale uticajne igrače u pitanju centralizma i pokrajina

“se gotovo sav iscrpljivao u zahtevima za jedinstvenim jugoslovenskim tržištem. To je bila njegova ‘sverešavajuća formula’, mantra koju pominje gotovo u svakoj prilici od septembra 1984, do novembra 1988. Samo godinu dana posle poslednjeg zabeleženog zalaganja za slobodno jugoslovensko tržište, on će početi sistematski da ga razara.”.

Iako se u govoru na Kosovu koji pominje Princip.info, zaista ne pominje nikakvo tržište, Milošević je tokom svog čitavog početka karijere i to na uštrb ostalih rešenja zagovarao tržišnu ekonomiju i potom tržišne reforme sprovodio u delo, pre i posle svog govora iz 1988[4].

Aleksandar Matković

Drugi deo ovog teksta se nalazi ovde.

[1] U “Politici” se tome dodaju i najava stambene reforme, reforma obrazovanja, itd.

[2] O odnosu MMF-a, SAD i Miloševića, Karjadis: “U međuvremenu, SAD su počele da ciljaju ekonomije Istočne Evrope. 1984., ‘osetljiva’ direktiva o odluci koja se tiče nacionalne bezbednosti [National Security Decision Directive] se pozivala na ‘tihu revoluciju’ u kojoj bi se zbacile komunističke vlasti, a ‘promovisao trend ka efektivnoj, tržišno-orijentisanoj Jugoslovenskoj ekonomskoj strukturi… i ekspanziji odnosa između SAD i Jugoslavije.’, u kojima bi ključnu ulogu odigrao MMF.”

[3] Štaviše, upotreba stečaja u svrhu deindustrijalizacije nije, naravno, prestala sa Miloševićem. Naprotiv, ona se nastavila i posle 05. oktobra za vreme “demokratskih vlasti” pod okriljem Agencije za privatizaciju, o čemu sam ja pisao u ovom tekstu iz 2015. Dakle, neki kontinuiteti se u tom svetlu mogu naglasiti, a iz tog ugla je bitan i jedan drugi uvid: iako je Milošević, delom usled sankcija, morao da obustavi i obrne svoje reforme, izjednačavanje Miloševića sa zaštitom nacionalne industrije od stranog kapitala, itd. mora se u ovom smislu pojaviti pre kao odustajanje od njegove politike nego kao Miloševićev dugoročni gol – nacionalizacija i zaštita domaće radničke klase od upliva stranog kapitala kao gol nisu bili prisutni u početku Miloševićeve političke karijere, već su, naprotiv, tokom osamdesetih upravo predstavljali prepreke i ono što je trebalo da se ukloni Miloševićevim “reformama”.

[4] Za ovaj tekst su mi bili značajni svi saveti od Dragomira Olujića Oluje, Vladana Jeremića, Miloša Stefanovića, Miloša Rancića, Ljubice Vlahović (koja je ispravljala tekst), Paula Stubbsa, Stefana Gužvice i Iskre Krstić.