Kakav crni zaborav bića na levici? – odgovor Darku Draškoviću

Darko Drašković je nedavno (sinoć) objavio tekst u Novom Plamenu pod nazivom “Zaborav levice” u kojem se kritikuje “levica” zbog svojeg navodnog slepila ka neokolonijalizmu, a lek za to je, prema Draškoviću, otkrivanje “zaborava bića” kod domaće “levice” kroz navodni zaborav “smisla” klase, kapitalizma i svetskog položaja Srbije u njemu. To Draškoviću daje izgovor da u suštini razvije svoje čitanje Hajdegera i time kritikovao svoju iskonstruisanu levicu i njene zablude. Kao što ćemo videti, čitava zbrka služi samo jednoj svrsi, a  to je da izvrši konzervativan obrt unutar levice.

Mr. Strawman Strikes Again

“Sve ovo prethodno izneseno može zvučati krajnje apstraktno i nepovezano sa politikom.” – Darko Drašković

Namera ovog odgovora nije da sumira tekst (uz večitu opasnost pojednostavljivanja ovako “kompleksnog” autora) – sam tekst i svi citati su dostupni na linku iznad – već da ukratko pobije ovaj sve češći i sve štetniji način argumentacije protiv levice kod nas.

Naime, prvi problem je što se levica nigde ne definište niti se navodi ijedna njena frankcija koja bi potkrepila sva različita mišljenja za koje Drašković tvrdi da ima. Naime, gde je ta levica koja brka klasu i pojedinca? Gde je ta levica koja negira kolonijalizam ili se ne bavi imperijalizmom i zašto se prećutkuju sve postojeće analize koje su objavljene do sada (o stranim direktnim investicijama i štrakovima protiv njih, o MMF-u i spoljnim dugovima Srbije, kao i o slobodnim zonama koje Drašković pominje na kraju teksta sa napomenom da su to “evidentne” stvari)? To je ista stragija koju su koristili raniji “kritičari levice” koji sebe vide kao privilegovane teoretičare “iznad” levičarskih zabluda (poput Zorana Ćirjakovića i Maria Kalika, o čemu se povela rasprava na portalu Novi Plamen). Time se umesto analitičke kategorije – bilo kakve! – naprosto uzima kolokvijalan govor i konstruiše se neprijatelj koji se potom hoće pobiti. Istovremeno, oni za takvo stanje krive levicu i to ne iz pozicije njenih pripadnika ili pozicije saborca, već iz ugla teoretičara i apstratktnih poznavaoca koji se nalaze “iznad” zabludelih masa – poput “liberala” koje toliko kritikuju.

Ovi kritičari levice time zamagljuju činjenicu da se oni sami ne samo ne bave imperijalizmom i ekonomijom imperijalizma na konkretnom nivou, nego kulturalizuju ove odnose do te mere da “evidentno” funkcionisanje ovako siromašno definisanog imperijalizma njima se gubi iz vida: “Nejednakost i nesloboda naroda su indeksi, odnosno posledice šireg svetskog, istorijskog sklopa unutar koga ih je jedino moguće i razumeti. Taj sklop možemo, pojednostavljeno, označiti kao neokolonijalizam. ” – sve što Drašković ima ovim da kaže je da je neokolonijalizam “istorijski sklop” i ništa više. Gde je tu nestao konkretan imperijalizam i konkretan neokolonijalizam i gde je tu razlika između njih? Bilo bi lepo da je ovaj tekst makar bilo gde napomenuo samo osnovne marksističke ekonomiste i anti-imperijaliste koji su se konkretno bavili temom o kojoj Drašković piše – Christian Palloix, John Smith, Arrhigi, Ruy Mauro Marini, itd., ali ne; namesto njih se neprestano i uzastopce pominje samo jedno jedino ime – Hajdeger. Zato, umesto makar najosnovnije i konkretne analize, pojavljuju se opet francuski i nemački filozofi koji se uveliko već izučavaju na drugoj ili trećoj godini osnovnih studija većine domaćih katedri za filozofiju.

Drugo, zašto tako iskonstruisanog neprijatelja Drašković ima potrebu da “pobije” baš Hajdegerom? Draškovićev vulgarizovani hajdegerijanizam je pritom jedna specifična sorta (u skladu sa savremenim spekulativnim realistima poput Grejema Harmana koji pokušavaju da razviju savremene “ontologije” iz Hajdegera – o čemu vidi ovaj temat) koja nigde ne pominje Dasein i koja se pritom hoće baviti i marksizmom bez suočavanja i analiziranja odnosa koji je sam Hajdeger ili koji savremeni hajdegerijanci imaju prema marksizmu, koji su uopšte mogli imati prema marksizmu (na osnovu tada izdatih Marksovih i Engelsovih dela), a pogotovo, primera radi, u Hajdegerovoj filozofiji tehnike i njenom odnosu prema marksizmu (koja bi predstavljala nešto najbliže hajdgerijanskoj analizi kapitalizma; međutim, time i dalje ostaje upitno je li takva hajdegerijanska analiza supstitut za makrsizam i šta će uopšte marksizmu bilo kakva hajdegerijanska analiza sa ili bez akcenta na Dasein-u?). Štaviše, čak i nakon dokazanog objavljivanja Hajdegerovih “crnih svezaka” (gde se jasno iz njegove analize izvode kritike jevrejske “neukorenjenosti”, itd.), Hajdegerov nacizam i nemački akademski sklop u kojem se on kretao, a koji se polako sve više i više približavao nacizmu (Ernst Jinger, Špengler, Hajdeger, Ludvig Klages i Otmar Špan su se, primera radi, na različite načine približavali i udaljavali se od nacizma, ali su u svakom slučaju pomogli da se razvije nacistički “pogled na svet”  i protiv njih su tada sve češće reagovali različiti socijalisti, Frankfurtovci, itd.), izostavlja se ili prećutkuje.

Ovako problematični hajdegerijanski marksizam se potom koristi jer je to jedina filozofija koja je dovoljno apstraktna da bi Drašković mogao da naprosto pomiri dve međusobno apsolutno različite kategorije: narod i proletarijat. Te dve kategorije nisu nužno i uvek u apsolutnoj suprotnost, ali se ne mogu ni naprosto “pomiriti” na način na koji Drašković to čini, a pogotovo ne putem njegovog hajdegerijanizma. Pitanje se mora postaviti na kojoj razini apstrakcije se kod Marksa govori o proletarijatu i da li se do proletarijata stiže tako što se polazi od jedne zatvorene nacionalne ekonomije ili se do njega, kao nacionalne kategorije, dolazi iz globalne perspektive, tek kao zasebnog dela jednog globalnog proletarijata; potom, da li se to uopšte može poistovetiti sa konkretnim i “faličnim narodom” (u sva 3 smisla u kojima Drašković govori o narodu – kao naciji, kao etnicitetu i kao siromašnom i neobrazovanom delu građanstva, kako to Dršaković tvrdi da se gleda od strane “građanske ideologije”). Kako bilo, naš Hajdeger-Drašković misli da iz kapitalizma kao proste kategorije da izvuče zabludele ideologije o faličnosti naroda, kao da su misli “građanske ideologije” protekle po automatizmu iz postojanja kapitalizma; kapitalizam je ipak malo stariji od današnje Srbije i bilo bi zanimljivo tražiti od Draškovića da svoju analizu sprovede zaista od početaka kapitalizma – kako god ga on definisao, a ne definiše ga nigde – i da je dovede do njenog kraja u “građanskoj ideologiji” koju, pobrkanu sa domaćom levicom, želi da napadne (iako je takođe nigde ne definiše). No; i ovi problemi na stranu, naposletku je zaista pitanje šta nam čitav ovaj poduhvat uopšte znači za društvenu praksu danas? Sve to ostaje nedogovoreno u tekstu.

Suština teksta dakle uopšte nije u kritici levice, kako se izdaje. Smisao “bića” teksta (da se izrazimo Draškovićevim jezikom) je zapravo jedna problematična rehabilitacija filozofije u svrhe prevencije razvijanja otpora i njegove preventivne pasivizacije.

Filozofija u službi preventivne “kontrarevolucije”

Ovaj tekst, kao i mnogi drugi slični “kritičari levice”, obavljaju jedan vid “preventivne kontrarevolucije” iznutra, u samoj levici.

Kako se to dešava? Pogledajmo samog Draškovićevog Hajdegera i čime se (uz sve gore navedene i nerešene probleme) Drašković on koristi da bi razotkrio “zablude” levice: “Po malo neočekivano, budući da ne dolazi iz misaonog horizonta levice, u tome nam može pomoći Hajdegerova ideja zaborava bića. Moderna filozofija zaboravila je, kaže Hajdeger, šta je značilo biće u antičkoj filozofiji. Štaviše, u toku svog istorijskog hoda, filozofija je zaboravila sam taj zaborav bića. Ovaj zaborav drugog reda, zaborav zaborava, ima za posledicu to da ona više nema ni ideju o gubitku koji predstavlja zaborav prvog reda, zaborav bića. U spokojnoj naivnosti, ona nastavlja da istražuje teme i probleme koji se “mreškaju” na površini mišljenja – da li se telo i duh razlikuju, da li uzajamno deluju jedno na drugo, da li i kako brojevi postoje, da li su značenja u glavi, itd. Ove površinske teme i problemi neumoljivo se nameću savremenoj filozofiji kao jedina prava pitanja […]”. Na stranu to šta tačno Drašković misli pod pojmovima “moderna filozofija” i “savremena filozofija” (kao da se ova može samo preslikati iz doba Hajdegera, iako ne kaže na koje savremene ili moderne filozofe uopšte misli) i šta su to za njega  “površne teme” koje ne dotiču njegova “prava pitanja” (poput “smisla” bića?), itd., činjenica je da on odlazi korak dalje pa svu tu zbrku prebacuje i domaćoj levici: “Levičari danas spokojno prežvakavaju i preživaju teme i probleme koji se “talasaju” na površini društvenih i istorijskih struktura i procesa – teme i probleme pola i roda, diskriminacije i nasilja, nacionalizma, ratnih zločina i pomirenja.”

Dakle, ratovi, nacionalizam, pol, rod i nasilje su po Draškoviću “površine” koje se “talasaju” po strukturama društva… U jednom potezu je Drašković otpisao svakodnevno iskustvo na stotine miliona ljudi koji se ne bave “pravim pitanjima” poput izvornog “smisla bića”, na njegovu veliku žalost… (Ovo bi stvarno bilo suvišno komentarisati da ovaj isti argument nije ključan i nužan u Draškovićevoj vulgarno-hajdegerijanskoj “kritici levice”). No, kako bilo, usled ovih “površnosti” koje navodno nemaju veze ni sa klasom ni sa radom, Drašković tvrdi da je “levica zaboravila (na) svoja osnovna pitanja: pitanja klase, klasne borbe, proste i proširene reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje, privatnog vlasništva, itd. Neposredno posle sloma socijalizma, u istorijskom trenutku krize smisla, levica se više pitala ima li smisla govoriti o klasi nego o samom smislu klase, više se pitala ima li smisla govoriti o radu nego o samom smislu rada.”, odnosno “Tako se poput Hajdegerovog zaborava zaborava bića, i levici dogodio svojevrsni zaborav zaborava klase i rada i, posledično, zaborav zaborava klase koja radi, proletarijata.” (Draškovićevi boldovi).

To je “četvrti” smisao naroda kojim se navodno Drašković koristi: “Reč je, zapravo, o narodu koji radi. To nije nužno radnička klasa.” “Narod, to su ljudi koji rade i čiji se rad eksploatiše. Marksisičkim jezikom rečeno, narod, to je proletarijat.”

Time se pod maskom jedne jedine sitnagme unutar jedne jedine rečenice – one gde se kaže “Marksističkim jezikom rečeno” – kroz Hajdegerovu kritiku otkrio spoj proletarijata i naroda, dve različite kategorije koje se nikako i nigde ne podudaraju, osim u jezičkoj konfuziji Darka Draškovića.

Time se jednim potezom izgubila iz vida svaka vrsta marksističke analize – kada i kako nastaje višak populacije, rezervna armija radne snage, ovisnost protarijata od akumulacije i njegova degradacija se svela ispod nivoa mladog i humanističkog Marksa, a proletarijat – jedna određena sekcija društva, a nikako celo društvo – poistovetio se sa narodom “koji radi”. (Pride čak i da se zažmuri na sve greške, Draškoviću ostaje još jedan vrlo banalan problem – šta ćemo sa narodom koji ne radi i čiji se rad ne eksploatiše? Pa nije svaki neradnik automatski kapitalista. Postoje i oni delovi “radnog naroda” koji ne rade, a zovu se “nezaposleni”…).

Pritom, Drašković ima i dosta zanimljivih shvatanja samog proletarijata kod Marksa. Na primer, kada konstrastrira levičarsko navodno “pravno” shvatanje proletarijata koje stoji nasuprot i “Marksa, koji je proletarijat razumevao kao klasu koja za sebe ne zahteva nikakva posebna prava,” – kada i gde je Marks rekao prvo da je naprosto proletarijat=klasa (kada i u kom smislu? Da li su isto agrarni i urbani proletarijat? Šta s lumpenproletarijatom i trećim licima koje Marks isprva isključuje iz analize jer se tiču raspodele, a ne proizvodnje viška vrednosti?; itd.), a potom da je proletarijat klasa koja za sebe ne zahteva “nikakva posebna” prava? Marks se u konkretnim borbama katkad opredeljivao i za ono što se danas sa podsmehom naziva “reformskim” zahtevima i nije uvek po automatizmu bio za “revolucionarne” zahteve uvek i svugde; isto tako, pitanje izgradnje tadašnjeg radničkog pokreta je nešto što izlazi iz okvira puke kategorizacije zahteva koje Drašković predstavlja kao definiciju svog “radnog naroda”-proletarijata. Pride, izvorno i latinsko shvatanje proletarijata jeste pravnog porekla i nema veze ni sa čijim zahtevima nego sa odsustvom minimalnog poseda imovine usled čega su se u rimskim cenzusima popisivala deca (proles) namesto vlasništva i to bi već uveliko trebalo da bude opšte poznato mesto.

No, Drašković bi i dalje da kritikuje levicu: čak i kada se levica bavi ovim pojmovima – pojmovima klase i proletarijata – ona to ne radi iz ugla “pravih pitanja” (“smisla” proletarijata, verovatno), već iz “površnih” kategorija poput pola, roda, nasilja, itd.

Time što je razvodnjio klasu i ispraznio je od svih konkretnih manifestacija i veza sa pomenutom podelom na “površne” kategorije i prava “pitanja”, a da bi ga onda napunio svojim značenjem koje je imao “narod” (odnosno “radni narod” u Draškovićevoj interpretaciji), Drašković je dodatno pasivizovao obe kategorije – i kategoriju rada i kategoriju naroda.

Poslednji korak?

Da bi mu pasivizacija ovih pojmova i politike bila potpuna, svoju hajdegerijansku analizu Drašković skreće u svojoj konfuziji na sledeće pojmove: “Istorijski gledano, pomenuti pojmovi dolaze, uglavnom, iz terminologije studija roda i tzv. antifa “politika”.” (sic!). S druge strane, “Sistematski gledano,”, kaže Drašković, “ovi pojmovi baziraju se, pre svega, na pojmovima diskriminacije i totalitarizma.” Time bi se napokon ispod vela kritike levice zapravo otkrilo da su glavni krivci za Draškovića “”takozvani antifašizam” i svaki vid progresivnih politika – gde god se one mogu prepoznati. Ovakav vid pristupa stoga cilja da preventivno pasivizuje otpor pa makar to bilo i na ravni filozofije.

Time se, naravno, odjednom sa levice skočilo na ono što Drašković naziva “građanskom ideologijom” i već tu se vidi da on brka vlastitog “neprijatelja”: da li je to liberalizam (sam po sebi?) ili domaća levica (i dalje nedefinisana) – ostaje nejasno u tekstu. Međutim, ova čitava zbrka je utoliko nužna ukoliko što se hoće okriviti svaka manifestacija i makar nominalno levih politika koji se protive onome što Drašković hoće da radi,  a to je da očisti pojam klase kako bi je ispunio pojmom svog apstraktnog “četvrtog smisla reči narod” (i videli smo, konfuznong) supstituta za proletarijat – u vidu “radnog naroda”. Zato navodno “sistematski gledano”, Drašković “razotkriva” ideološku sadržinu pojmova diskriminacije i totalitarizma – naravno, aistorijskih i nigde referisanih, te utoliko potpuno apstraktnih.

Dok je diskriminacija preopšti termin da bi se ovde istorijski trasirao, za totalitarizam bi se i mogla istorija locirati kod italijanskih (Amendola, Baso, itd.) i vajmarskih antifašista ili socijalista (poput Karla Manhajma, Hilferdinga, Franca Nojmana i drugih ranih Frankfurtovaca, itd.), premda postoje debate o poreklu tog pojma (videti moj tekst o tome ovde; potom knjigu “The Lost Debates” koji govore o ranoj i eksperimentalnoj upotrebi ovog pojma kod nemačkih socijalističkih imigranata ili noviju istoriju Enza Traversa koji razvoj ovog pojma trasira izuzetno detaljno, a najbolje u vreme pre i posle Drugog svetskog rata).

Time se ovaj pojam pokazuje kao toliko različit – koristili su ga i levičari i desničari koliko i nacisti i socijalisti – da zaista nema smisla govoriti o “totalitarizmu” kao jedinstvenom i samorazumljivom pojmu, a pogotovo ne u Srbiji i levici (građanskoj i marksističkoj – linkovi iznad takođe vode ka ranim marksističkim autorima koji su razvijali ovaj pojam u njegovom progresivnom smislu kao kritike fašizma, a ne u smislu komparacije ili izjednačavanja komunističkih režima sa fašizmom. To ne znači da ovaj pojam nije problematičan, već da nije problematičan u smislu u kojem ga Drašković opominje, a to je da se on bazira na određenom razumevanju individue kao izolovane od klase).

Zadatak razvoja antifašizma i dalje ostaje i ovim tekstom se on nije nipošto prevazišao. Međutim, umesto razvoja antifašizma u spoju sa marksizmom, Drašković naprosto odustaje od oboje i time pokazuje domete svoje navodne “kritike” – a ta kritika, kao što smo videli na primeru sa proletarijatom, cilja samo na to onemogući dalje razvijanje ijole progresivnih politika i pogotovu samog marksizma. Ovim potezom se okrivljuju obe strane levice – i strana koja se bavi revolucionarnim subjektom i strana koja se suprotstavlja reakciji i fašizmu – i zato je ovaj tekst, još jednom, primer preventivne pasivizacije i najmanjih tračaka otpora danas.

Draškovićevski “anti-klimaks”

Nakon što je “razotkrio” zablude levice, sve pozitivno što Drašković može da ponudi je da izjavi sledeće: “Za loše stanje u Srbiji kriv je – ako ovde uopšte ima smisla upotrebljavati kategoriju krivice koja nam dolazi iz pravnog i moralnog rečnika – aktuelni istorijski i svetski položaj u kome se nalazi Srbija, a to je položaj neokolonije EU i NATO pakta. Svako drugo objašnjenje rizikuje da bude, na ovaj ili onaj način, metafizičko i, prosto rečeno, imaginarno.”

Za razliku od imaginarnih i metafizičkih objašnjenja levice, Draškovićeva analiza “smisla bića” ima iluzije u tome da će hajdegerijanskom retorikom i rehabilitacijom pojma “radnog naroda” uspeti da “vrati suverenost” Srbiji nasuprot EU i NATO pakta. Time Drašković tvrdi da je prevazišao i domaću levicu i “građansku ideologiju”, a isto tako i domaću desnicu, jer, kako paradoksalno kaže, sva ostala objašnjenja su “metafizička i, prosto rečeno, imaginarna.”

***

Na stranu što EU kao celina nema svoj zaseban i jedinstven “narod” i da su različite sekcije radništva eksploatisane na različite načine i unutar same EU i nejasnoće u pogledu toga šta je uopšte “istorijski put” koji bi “narod Srbije” trebalo da bira (?), sve što se realno ovom hajdegerijanskom analizom uradilo je da se konstatovalo dato stanje i to bez ulaženja u detalje, a mogućnosti progresivnih radnih politika i antifašizama su se izgubile i zatrle, verovatno negde između “bića” i “istorijskog puta” srpske nacije.

Aleksandar Matković